Izvor: B92, 03.Jun.2014, 14:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Elizabet Moris otvara Zaokret leto u bašti Grada

U petak 6. juna u 20h "Zaokret" otvara leto u bašti KC Grad pod parolom "Zaokreni leto", uz koncert Elizabet Moris iz londonskog benda Allo Darlin’ i još nekoliko gostiju. Ulaz u baštu KC GRAD je besplatan.

Elizabeth Morris

+ Ola Innset & Benjd

KC GRAD, Letnja bašta

Braće Krsmanović 4

Petak 6. jun 20h

Besplatan ulaz

Ovom specijalnom prilikom – otvaranje sezone, pa još i petak! - Kišobranci zajedno sa >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Dept. of Forgotten Songs predstavljaju koncert Elizabet Moris i Ule Inseta iz bendova Allo Darlin’ i Making Marks.

Elizabet je ključni član i milozvučni glas londonskog benda Allo Darlin', dobro znanog svim ljubiteljima poletnog i razdraganog indie popa. Svojim inteligentnim i duhovitim, a pre svega iskrenim tekstovima zaslužila je da je kritika već uveliko svrstava rame uz rame uz velikane poput Džonatana Ričmena, Jensa Lekmana i neponovljivog Stivena Merita (The Magnetic Fields) No, lepota ovog benda je mnogo šira od prekrasnih Elizabetinih tekstova, razigrani ukulele i melodije na trenutke nostalgične, na trenutke zarazno okretne, ne ostavljaju nikog kamenog srca. Allo Darlin' iza sebe ima dva albuma, prvi - od kritike i publike odlično prihvaćen - i drugi "Europe." Treći se očekuje na jesen, a u međuvremenu Elizabet istražuje kulinarske i druge lepote Italije i sa svojim mužem Ulom dolazi i u naše letnje veče. Bend Making Marks je takođe ime dobro znano među twee pop zaljubljenicima i baš iz njega nam stiže i Ula Inset, gitarista i vokal ovog nežnog norveškog pop blaga.

Domaća podršak će biti Benjd, beogradski bend inspirativnih tekstova I senzibiliteta sličnog Allo Darlin’. A koliko je ovo retka prilika za slušanje Benjda govori i činjenica da je jedan od nekolicine koncerata ovog one man show-a održan u čamcu. U Boki. Za vrlo važnu publiku od nekoliko ljudi, dva galeba i 4 jata riba.

Elizabet, Australijanka, koja je značajni deo života provela u Londonu, gde je oko i u prodavnici ukulelela i nastao bend Allo Darlin, od skora sa suprugom Ulom živi u Firenci i odande šalje odgovore na nekoliko pitanja koja su joj postavile Dept. Of Forgotten Songs:

Pre svega, reci nam sta možemo da očekujemo na koncertu u petak?

Možete da očekujete solo akustični Allo Darlin’! Ja ću svirati gitaru a moj muž će mi se, u nekoliko pesama, pridružiti na električnoj gitari. Za mene je veliki izazov da ove pesme izvodim sama, s obzirom da su živele toliko dugo kao pesme benda, ali se nadam da će ovo biti jedan specijalan nastup. Još nisam finalizovala setlistu. Možda ću izvesti i neke obrade, ranije su to bile pesme The Wave Pictures i Darena Hajmana. Jako sam uzbuđena što po prvi put dolazim u Srbiju i što ću svirati za vas.

Živela si na poprilično različitim mestima i geografske odrednice čine jako važan deo tvojih pesama. Da li misliš da to gde si ima veliki uticaj na pesme koje stvaraš?

Da, mislim da geografija ima jako veliki uticaj na pesme koje pišem. Otkako sam napustila Australiju, pre 9 godina, stalno se osećam kao putnik, što sama, što na turneji sa bendom. Videla sam toliko više nego što sam ikada očekivala. Putovanja ti zaista otvore oči. To ne može a da ne utiče na mene, mada verovatno na načine na koje uopšte nisam očekivala. Ima još toliko toga što nisam videla, a volela bih. Mislim da su putovanja jedna od najdivnijih stvari na svetu.

S obzirom da su i one najnostalgičnije pesme Allo Darlin’ optimistične, očigledno nije tačno da se mora biti tužan i uznemiren da bi se pravila dobra muzika. Kako objašnjavaš da je moguće napraviti dobre, a vesele pesme?

Hvala ti, jako je lepo što prepoznaješ to. Tu grešku ljudi često prave, uključujući i mene, bar kad sam bila tinejdžer. Pisanje dobrih pop pesama nema nikakve veze sa tugom, samo mislim da treba biti u dodiru sa sopstvenim osećanjima, prepoznati ih i biti u mogućnosti da ih nekako opišeš ili da ih vidiš sa distance. U vremenima kada sam bila tužna, bilo je jako lako pisati pesme, iako ne kada si mnogo tužan, tad je nemoguće raditi bilo šta. Mislim da nikada nisam napisala pesmu kada sam bila bezbrižna, potrebna ti je ipak nekakva zagledanost u sebe, preispitivanje. Teško je objasniti. Svakog dana možeš da pišeš pesme bez obzira na to kako se osecas, nekada sam to radila, a imam i prijatelje koji to rade. Što bi Džoan Didion rekla, ona piše da bi saznala kako se oseća, i meni to odlicno zvuci. Nekada mi baš teško pada da pišem pesme. Mislim da je to kao vežbanje, što više to radiš, bude lakše.

Kakav je bio osećaj pročitati kritiku sopstvenog prvog albuma koju je napisao Robert Forster (jedan od dvoje ljudi zaslužnih za savršenstvo The Go-Betweens, po čijem albumu se i zove jedna od najlepših Allo Darlin’ pesama – Tallulah)?

To je bio predivan osećaj, vrlo čudan, ali je mene jako usrećilo. On je divan covek, pravi džentlmen u najboljem smislu i jedan od mojih omiljenih tekstopisaca i muzičara. Nadam se da će uskoro izdati novi album.

Šta slušaš ovih dana? Da li si već otkrila neke dobre italijanske bendove? I koji ti je omiljen londonski bend?

Ove godine uživam u novom albumu Real Estate, koje nisam mnogo slušala ranije, ali sam nakon što mi se svideo singl kupila novi album i mislim da je sjajan. Pored toga slušam mikseve koje mi prijatelji šalju ili stare ploče poput onih Ele Fitcdžerald ili Luja Amstronga, to slušam baš dosta u poslednje vreme. Le Man Avec Le Lunettes je odličan italijanski bend iz Breše (inače, i gosti KC Grad pre neku godinu), a i krasni su momci, jako volim njihovu muziku. Teško pitanje za londonske bendove, mislim da ne mogu da se odlučim između Wave Pictures i Darena Hejmana (Darren Hayman). Tigercats su takođe divni. Dosta je sjajnih bendova u Londonu danas, sigurna sam da za mnoge nisam ni čula.

U jednom intervjuu si rekla da ti je kad si započinjala bend najveća ambicija bila da čuješ vašu pesmu na „How Does It Feel To Be Loved?“ večeri (klupsko veče u Londonu, specijalizovano za indie-pop i northern soul). Koja pesma ti je omiljena za ples?

Ha, to je tačno! Skroz sam navučena na Motown i soul ploče Otisa ili Sema Kuka, na afričke stvari, Ninu Simon...Pretpostavljam da sam dosta staromodna i volim da plešem uz staru muziku. Doduše, kad je nešto novo i dobro, onda ne mogu da se odlepim od toga! Kao Solanž, obožavam je!

Šta misliš o stanju muzičke industrije danas? Vidiš li širenje servisa za besplatno slušanje muzike kao dobru stvar?

Jako dobro pitanje i teško za odgovaranje, jer mogu da govorim samo na osnovu sopstvenog iskustva. Mi smo autsajderski bend zaista, iako bismo voleli da više ljudi čuje našu muziku, to je i dalje veoma teško ukoliko se ne priključiš igri na neki način. Mi se tu stvarno ne uklapamo, ne izgledamo kao dečački bend ni kao ženski bend, želimo da sami budemo odgovorni za našu muziku, da pišemo ono što nam se piše i sviramo samo one koncerte koji nam se sviraju. U suštini cenimo našu poziciju nezavisnosti od velikih kompanija i korporativnog muzičkog sveta. To nas drži postrani, a lično bih radije tu i volela da budem, izvan tog kruga umesto u njemu, jer mislim da njegova unutrašnjost nema mnogo zajedničkog s našom suštinom. U tom smislu ne predstavlja mi problem da ljudi slušaju našu muziku za džabe, srećna sam ako dođu na koncerte i podrže nas i kupe nešto ako im se svidi. Odustala sam od pokušaja da od ovoga napravim stalno zanimanje jer je to nemoguće uraditi bez kompromisa u pojedinim stvarima, tako da sam ok s tim!

Da li misliš da je bitnije da bend pronađe svoj zvuk i drži ga se kao pijan plota ili je bitnije da se muzičari razvijaju i menjaju sve vreme? Koji ti je pristup draži?

Definitivno drugi! Mislim da je jako bitno za muzičare da se razvijaju i postaju bolji. Naravno, činjenje samo jedne stvari leži nekim bendovima, ali vas to svrstava u odeđenu fioku. Iz nekog razloga pomišljam na Ramonse ovde, oni su bili fantastični u onom što su radili, kratko, brzo, glasno, i to je i zabavno imitirati, ali se kladim da im je trebalo vremena da dostignu to. I oni bi to prerasli, sigurna sam u to. Poricati odrastanje značilo bi jednostavno biti nezreo, zar ne?

I još jedno geografsko-gurmanski pitanje za kraj – šta ti je najomiljenija stvar u Firenci i koja ti je omiljena italijanska hrana?

Omiljena stvar mi je najverovatnije sam grad, vožnja biciklom naokolo i nailaženje na sve prelepe skrivene stvari koje ima da ponudi. Naravno, i hrana i vino i kafa su zapanjujuće dobri. Možda pasta sa gorgonzolom i orasima? Ili supa ribolita? Ili neverovatni gelato na sve strane? Da je ovde san, to je sigurno.

Nastavak na B92...