Izvor: Blic, 31.Okt.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Električna bajka
O automobilima na električni pogon piše se i govori i mnogo i puno. Navodno, sve su bolji i bolji, dobijamo opise kako mogu da pređu sve više kilometara bez punjenja, a potom se, stidljivo, može pomenuti kako punjenje baterije traje nekoliko sati. Za razliku od nekoliko minuta punjenja gorivom motora s unutrašnjim sagorevanjem.
Neko zajedljiv je već izračunao kako bismo takvim prevoznim sredstvom od Londona do >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Pariza putovali nedelju dana, otprilike kao u vreme jedrenjaka i kočija, dakle pre nego što je počela primena onog smrdljivog čudovišta, parne mašine. No, nije samo u tome problem, ili nije to uopšte najveći problem.
Jer, kada bismo, a ovo već jeste domen (ne)naučne fantastike, i smislili nekakvu novu generaciju baterija bez ograničenja nama poznatih i kada bi veliki punjači stajali umesto pumpi, možemo li i pretpostaviti koja bi količina električne energije bila potrebna da se pokrene samo deo dosadašnjeg transporta? Odgovor je jednostavan: kolika god, bila bi neuporedivo veća od sadašnje proizvodnje električne energije.
Električna energija se danas proizvodi ugljem (kojeg je sve manje), snagom vode – koja je ograničena, ali posledice dejstva hidroelektrana na životnu sredinu su takođe ogromne. Od izgradnje Đerdapa problem podzemnih voda, da samo to pomenemo, u Vojvodini je strahovito uvećan. A ovo je sitan detalj u komplikovanoj slici. Energija vetra i sunca pati od određenog vida neekonomičnosti: vetrenjače i ogledala zauzimaju ogroman prostor za relativno malu proizvodnju energije, a nisu jasne ni posledice za životnu sredinu. Od vetrenjača ptice stradaju, dakle narušava se ekosistem, a i stanovnici u njihovoj blizini već se prilično bune. Ostaje nuklearna energija od koje se mnogima diže kosa na glavi. Ona jeste najčistija dok sve funkcioniše kako treba, ali se može desiti da najednom mnogo ljudi ostane bez kose i bez glave.
Da li se velike kompanije, kada pričaju o električnim automobilima, zapravo samo bave sopstvenom promocijom? I još nešto, veoma bitno: čak i vrlo liberalni projekti za izlazak iz krize, koji bezmalo dovode u pitanje i samo postojanje javnog školstva i zdravstva, ostaju vrlo blagonakloni prema razvoju novih, zelenih ili čistih, kako hoćete, tehnologija? Što, uprkos popularnom verovanju, znači da veliki biznis u celoj priči ima ozbiljan interes.
Čuda se uvek mogu očekivati, ali sadašnja istina je turobna: istinskog rešenja za energetsku krizu, pogotovo onu do koje će verovatno doći, jednostavno nema.
A bajke mogu samo umanjiti trenutni strah. Nekada je to korisno. Ne uvek.
