Izvor: Politika, 21.Apr.2013, 22:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovna flota
Robertu Raušenbergu, ikoni savremene umetnosti 20. veka, pripisuje se ključna uloga u počecima takozvanog kulturnog imperijalizama Amerike
Specijalno za „Politiku”
London – U galeriji Gagozijan, u severnom Londonu, otvorena je izložba Roberta Raušenberga (1925–2008), američkog umetnika. Na velikoj izložbi „Jedrenjaci” predstavljen je 21 rad iz njegove istoimene fondacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa ostrva Kaptiva, u Floridi. Svi radovi su nastali 1975–1976. godine za vreme njegovog boravka u tekstilnoj oblasti Ahmadabadu u Indiji.
Njegovo interesovanje za ovako „laku” i romantičnu temu proizišlo je iz promene njegovog načina života i mesta boravka. Posle požara u njegovom ateljeu, oktobra 1969. godine u ulici Lafajet u Njujorku, kratko je boravio u Malibu u Kaliforniji, radeći na izložbi, da bi se zatim definitivno preselio na ostrvo Kaptiva u golfu Floride, gde je proveo ostatak života.
Sve ono što smo znali do tada o Raušenbergu, kao žestokom, ekspresivnom, nemirnom, urbanom umetniku, sada je nestalo kao posledica te promene. Zato ovaj period ima više eksperimentalni karakter i bazira se na preispitivanju različitih tehnika i materijala. Njegov odlazak u Indiju bio je traganje za novim materijalima i otkrivanje novih procesa u pravljenju papira i tekstila.
Počevši od Marsela Dišana (1887–1968), francuskog umetnika, postoji ubeđenje da umetnost može biti stvorena od bilo čega i izvan konvencionalnog shvatanja koncepta „ručnog rada”. Krajem pedesetih godina Raušenberg je svojim radom širio koncept razumevanja umetničkog stvaralaštva. Između ostalih imao je i „one” ekstremne radove kao na primer bukvalno brisanje De Kuningovog crteža (holandski umetnik 1904–1997) ili rad kad je telegramom objavio njegovo postojanje: „Ovo je portret Iris Klert ako ja kažem.”
Robert Raušenberg je ikona savremene umetnosti 20. veka. Njegov doprinos je fascinantan. Veliki broj pojava u posleratnoj umetnosti vode tragove iz njegovog bogatog opusa. Takođe, on je imao ključnu ulogu u promeni umetničke scene i početaka takozvanog kulturnog imperijalizama Amerike, kako su to u panici Francuzi objavili 1964. godine. Dodelom velike nagrade Venecijanskog bijenala Raušenbergu, Amerika je preuzela primat lidera u vizuelnoj umetnosti. To je bio prvi put da američki umetnik bude na centralnoj sceni evropske pozornice. Za to su se pobrinuli i Leo Kasteli i Ilena Sonebend (vodeći mentori i galeristi Njujorka) organizujući istovremeno kolateralnu izložbu u Veneciji, gde su predstavili pored Raušenberga, radove Džima Dajna, Oldenberga i Džaspera Džonsa… Pop art u skoro najjačem sastavu. Za njih je bilo važno da pokažu snagu ne samo jednog umetnika već uvid u stanje američke kulture koje se moglo videti i kod drugih, podjednako dobrih umetnika.
Po svojoj jednostavnosti i spokojstvu pojave, ovi radovi u Gagozijan galeriji, plene i izazivaju osmeh na licu. Kao da nisu stvoreni rukama urbanog čoveka već su deo prirode. Možda, samo u momentu, pomislite da imaju vezu sa religijom, sa zenom ili budizmom… Njihova fizička lakoća ogleda se i u tihom vijorenju prateći strujanje vazduha u galeriji. To priziva osećaj prirode i otvorenosti prizora.
Radovi su napravljeni od malog broja materijala: platno, drvo, metalne žice i limene konzerve... Platna su uglavnom bez dezena i imaju samo jednu boju u svom tkanju. Način tkanja platna u sebi ima toliko energije da materiju vidite ne kao industrijsko bojeno polje već kao slikanu površinu na nivou duhovnosti Marka Rotka ili Eda Reinharda… Istovremeno u svojoj taktilnosti, tkanine izgledaju tako sveže kao da su sad izašle iz razboja a stare su 37 godina. Kao da im je trebalo toliko vremena da se pigment pravilno rasporedi u niti svile da bi onda dobile svoju punu afirmaciju.
Jedan od izloženih radova, koji nije karakterističan za izložbu ali pripada istom ciklusu je „Kovani novac” (1976). U poluprovidnom svilenom „džepu”, svetlosive boje, 2,2 metra puta 1,1 metar, okačen sa tri eksera na zidu, smešteno je desetak limenih, praznih konzervi oko 500 grama zapremine. Spokojstvo tog polupraznog džepa koji visi na zidu, može se uporediti sa mirnoćom usnulog tela. Prizor izgleda potpuno nestvarno. Kao da posmatrate neku drugu stvarnost. Ili, možda neko drugo predstanje nepoznatog događaja… Kao zvona u zvoniku. Gledate ih i čekate da počnu da zvone… Ili, muzički rad Džona Kejdža: „Sedam minuta tišine” gde se tišina u sobi puni uličnom bukom… Kovani novac u sebi nema prazan prostor, ali ima zvuk sudaranja jedno o drugo. Gomila metalnog novca je aktivna masa u prostoru džepa i ima vrlo određen zvuk kao i sudaranje limenki ovde. Ta je igra u prostoru, materije i zvuka, koja je ovde našla svoj rekonstruisani egzil.
Slobodan Trajković
objavljeno: 22.04.2013.
