Izvor: Vesti-online.com, 17.Maj.2018, 03:01

Dok je kola, znamo ko smo

Dok je kola, znamo ko smo

Za koji dan će u Banjaluci početi 23. Evropska smotra srpskog folklora na kojoj će se okupiti hiljade mladih Srba koje žive od Londona do Temišvara. Prvi put među njima biće i vršnjaci iz SAD, ali srpsko se kolo vije i od Vankuvera u Kanadi do vrele Australije, od Osla i Stokholma na severu Evrope do Johanesburga u Južnoj Africi. Neretko su folklorni ansambli jedino mesto gde deca mogu da govore srpski, saznaju nešto iz naše istorije i tradicije vežbajući koreografije, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << škola, u kojima bi to učili, nema u gradovima u kojima žive.

Naši zemljaci koji žive u Evropi, Kanadi i Australiji ističu da folklorom naš narod čuva i neguje svoje nacionalno biće, jezik, duhovnu tradiciju i običaje, dakle sve ono što čini srpski identitet.

- Naravno! Folklor je naša poslednja odbrana. Ne samo nošnje i koreografije, javni nastupi, takmičenja i druženja sa domaćinima po Evropi, nego i druženje naše omladine u klubu, dogovori i razgovori. Tako je na primer "Kikac" u Bazelu organizovao obeležavanje 120 godina od rođenja Desanke Maksimović. Podrazumeva se da je folklor skupa disciplina, jer treba obezebediti prostor za vežbanje, treba obezbediti nošnje, a za sve to je neophodno veliko angažovanje svih naših ljudi u klubu i oko kluba. Folklorni klubovi su stub svih kulturnih dešavanja u dijaspori. Na nekom događaju koji organizuje lokalni fudbalski klub, nastup našeg folklora ulepšava događaj. Srce zatreperi kad negde u sred grada naš folklor odigra "Moravac"ili neko drugu koreografiju iz Srbije. Tako se prenose naša tradicija i običaji iz godine u godinu.

- Folklor, kao umetnost koja se od davnina prenosi s kolena na koleno, poseduje značajnu duhovnu lepotu i bogatstvo. U folkloru naš narod čuva i neguje svoje nacionalno biće, jezik, duhovnu tradiciju i običaje, dakle sve ono što čini srpski identitet.

I kao što su naši preci u prošlosti ushićeno pleli kolo, valovito i plahovito, tako i danas kao po nekom iskonskom probuđenom osećanju, naša deca, koja žive u dijaspori, obnavljaju i produžavaju tradiciju neprekidne žudnje za igrom i pesmom u kolu. A da je to zaista tako potvrđuju brojne folklorne grupe, koje svojim igračkim umećem pokazuju koliko je folklor značajan za očuvanje srpskog identiteta. Naša deca u dijaspori (Kanadi), iako prostorno žive daleko od otadžbine, kroz folklorne igre i pesme neguju i čuvaju srpske korene i na taj način doprinose očuvanju naše kulture i tradicije na ovim prostorima.

- Zahvaljujući folkloru naši mladi ljudi su svesni svog svog etničkog porekla, sem toga oni kroz pesmu čuvaju maternji jezik. U folkloru sam od mladosti, igrao sam u Valjevu, a kao koreograf u Australiji radim više od 20 godina. Podučavao sam veliki broj mladih, kroz folklor su se oni zbližili sa zajednicom, naučili jezik. Neka od tih njihovih prijateljstava su se pretvorila u brakove, a sada njihova deca dolaze kod mene da igraju folklor. Apelujem na zajedinicu da podržava folklor, jer ona zajednica koja ima mladost ima i budućnost. U folklor se mora mnogo više ulagati da bi opstao, da pružimo mladima da putuju, da odlaze u otadžbinu da je upoznaju, da kupujemo narodne nošnje. Bez folklora naši mladi bi bili uskraćeni značajne spone sa njihovim poreklom i otadžbinom.

- To je lep način da se s generacije na generaciju prenese taj deo naše kulture i tradicije, to je tako u svakom narodu pa i kod nas. Ima li išta lepše nego videti decu i omladinu u narodnim nošnjama dok igraju, pevaju, druže se i razmenjuju ono što su ponela s različitih prostora. Ta druženja, prijateljstva i ljubavi su nešto što se ne zaboravlja ni kada odrastu i prestanu da se bave folklorom. Da je to ostavilo dubok trag u njima, svedoči i činjenica da mnogi roditelji koji su nekad igrali sada šalju svoju decu na folklor i time produžavaju taj lep i plemenit zadatak. Deca u mojoj porodici su dolaskom iz Sarajeva u Minhen počela da igraju folklor, koji je tada vodio Zoran Živković. Bili su oduševljeni i lepo su se družili na radost nas svih. Kada su se rasuli po belom svetu, od Australije do Amerike, mnogi su i dalje zadržali kontakte i veze, dopisuju se, a ponekada se i susreću. Zato smatram da koreografi u kulturno-umetničkim društvima rade važan i plemenit posao i da je to nešto što treba dalje negovati, čuvati i razvijati. Iskustvo govori da zaista folklor čuva deo identiteta svakog naroda, pa i srpskog.

- Svakako da folklor čuva srpski identitet u rasejanju. Pored prepoznatljive srpske igre, lepote i šarolikosti narodnih nošnji, tu su uglavnom zastupljeni i kulinarski specijaliteti i tako kompletno stvaramo sliku o tradiciji našeg naroda.

Pritom se mora voditi računa o osmišljenosti i nivou kulture na koji to prikazujemo. Dobrim prikazom dajemo značaj samom folkloru, kao delu identiteta jednog naroda, veću vrednost.

- Sigurno, 100 odsto čuva. Folklor je, ovde, u stvari, želja roditelja da njihova deca sačuvaju običaje i kulturu, da znaju odakle su i da govore srpski jezik. Ta deca su rođena daleko od matice i za svaku je pohvalu odluka roditelja da u njih usade ljubav prema korenima. Dobro je što se to sa uspehom kalemi na našu decu. Ja sam taksista, mnogo se krećem i znam da ovde ne postoji ustanova, od banke, preko politike do policije, trgovine i sl. u kojoj ne radi neko od naših, a svi se oni trude da govore srpski i da s ponosom istaknu svoje poreklo. Nas je ovde oduvek vezao folklor, naglašavam, sve nas iz bivše Jugoslavije. Bez obzira na to kroz šta smo prošli i danas je članstvo izmešano, u KUD-ovima se ne govori o politici, nacionalnosti i religiji, dakle, folklor nema granica. Tako je i u mnogim sredinama gde se krećemo. Na primer, ja sam pre desetak godina organizovao veče Jugopariski taksisti, bilo nas je 120 i svi kao porodica. Ja sam iz Čačka, u Francuskoj sam od 1973. godine, u Srbiju svake godine idem najmanje dva puta. Mi dijasporci ne gubimo kontakt sa svojima, a to prenosimo i na mlade generacije. Ovde smo tokom dve-tri godine imali problem sa četvrtom generacijom, zatajilo se, ali se pokazalo da grešimo. Današnji parovi imaju više dece nego što ih mi imamo, tako da se u poslednje vreme ubrzano povećava broj đaka u dopunskim školama na srpskom jeziku, kao i članstvo u folkloru. Evo i ovog primera: od 1994. do 2001. godine bio sam predsednik KUD-a Polet, pa bio nek nastup, igrali mladi, roditelji gledali, na šta je neko dobacio: "Kako bi bilo lepo da i mi zaigramo." Čuo je to koreograf Dušan Vručan i odmah oformio sekciju od 12 parova veterana. Ovo navodim kao dokaz da folklor ne ograničava starosnu dob, a kad je u pitanju veza za maticom i naš identitet, svi smo kao zapete puške, garantujem da svi rado ističemo da smo Srbi.
Pogledaj vesti o: London

Nastavak na Vesti-online.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vesti-online.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vesti-online.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.