Izvor: Politika, 15.Jul.2015, 08:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li su Britanci negativci srpske istorije
„Kamen u rukama Engleza”, „Direktiva iz Londona”, „Britanski obaveštajci pokušali da izazovu novo krvoproliće na Balkanu”, neki su od naslova u srpskoj štampi ovih dana kojima se tumači pozadina napada na premijera Aleksandra Vučića u Potočarima. Otkako je London pokrenuo diplomatsku kampanju da SB UN usvoji rezoluciju povodom 20-godišnjice maskara u Srebrenici koja je različitim verzijama stigmatizovala ceo srpski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << narod, pojedini mediji su Veliku Britaniju postavili u rang „arhineprijatelja“. U tom stavu su ih podržali i pojedini političari i javne ličnosti ističući da se Ujedinjeno Kraljevstvo vekovima meša u prilike na Balkanu i u BiH, ali uglavnom na štetu Srba.
Koliko je opravdano posmatrati Veliku Britaniju kao dominantnu silu koja kroz prošlost neprestano kroji kapu Bosni i Hercegovini? Za istoričara Čedomira Antića Velika Britanija danas ima dominantnu ulogu kad je reč o položaju bošnjačkog naroda u BiH.
– Podržavajući Bošnjake u svojevrsnom „hladnom građanskom ratu”, koji u BiH traje već dve decenije, Velika Britanija veruje da to šteti Rusiji, a istovremeno „leči” latentnu islamofobiju u samoj Britaniji – smatra Antić.
I druge velike sile imaju ulogu u dešavanjima u Bosni, ali je britanska – najglasnija.
– To je zato što Britanija danas imitira svoj stari položaj poput ljudi koji su nekada bili bogati a sada ponašanjem i spoljnim znacima evociraju svoj nekadašnji status – ističe Antić.
Kad se pojavila ideja o britanskoj rezoluciji o Srebrenici, Milorad Dodik je rekao da su „Britanci uvek bili na negativnoj strani naše istorije, zbog njih je neopravdano duže ostalo Osmansko carstvo na našoj teritoriji, a poslali su i Pedija Ešdauna koji je pokušao od Srba da napravi Bosance”. Posle subotnjeg napada na Vučića, Milovan Drecun, predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, izjavio je kako „London ima interes da ovde budu neprestani sukob i rat”, kao i da su „britanske službe bile umešane u ubistvo Karađorđa, puč 27. marta i ubistvo naših žetelaca na Kosovu”. Suprotno ovim tvrdnjama, istoričar Slobodan Marković smatra da su noviju istoriju Srbije obeležila nadgornjavanja nekih drugih velikih sila.
– Od 19. veka, do Prvog svetskog rata, za prevlast nad Srbijom borile su se Habzburška monarhija i Rusija.
Od 1945. do nestanka druge Jugoslavije glavno je bilo rivalstvo SAD i SSSR-a. U međuratnom periodu, jedini spoljnopolitički saveznik Srbije i Kraljevine SHS odnosno Jugoslavije bila je Francuska. Britanija je u 20. veku poseban značaj dobila tek posle aneksione krize 1908. godine, a najveći uticaj imala je u Drugom svetskom ratu preko svojih vojnih misija, koje je slala znatno pre Sovjetskog Saveza i SAD. Ali novija istraživanja pokazuju da je za to koji će pokret otpora biti podržan u Jugoslaviji ključan bio dogovor Ruzvelta i Staljina. Ne vidim stoga da je Britanija u 20. veku imala ključan uticaj na našem području. On je postojao, ali nikad nije bio odlučujući – smatra Marković.
Do 1917. godine, podseća on, Britanija je bila najveća svetska sila prevashodno zahvaljujući vlasti na morima, a Srbija kao kontinentalna država nije joj bila „u fokusu”. Kad je potom Kraljevina SHS postala primorska država, njene pomorske granice koje nije mogla sama da odbrani čuvala je američka flota.
Istina je ipak da otkako je krenuo raspad Jugoslavije, na ovom podneblju stalno su figurirali različiti britanski izaslanici. Ne samo Ešdaun, na kojeg se poziva Dodik, već i lord Karington, lord Oven i drugi. Čedomir Antić tvrdi da je na taj način Britanija odlučila da učestvuje u nečemu u čemu nema presudnu ulogu.
– Svi britanski predstavnici koji su bili na važnim mestima kasnije su se žalili da su drugi centri moći umesto njih i britanske vlade donosili presudne odluke – ističe Antić, tumačeći britansko prisustvo na Balkanu kao prilog „radikalizaciji situacije, baš kao i u Ukrajini”.
– Od sile koja vlada morima, Britanija je postala kao zec na trkama pasa, koji diktira tempo, ali ne vodi glavni posao – zaključuje Antić.
