Izvor: Blic, 22.Apr.2017, 09:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DAVAJ, DAVAJ Kad su Rusi sanjali toranj veći od Ajfelovog
Ruska revolucija je dala novi zamajac sovjetskim umetnicima koji su stvarali smele, inovativne radove u službi države. Ali ta era eksperimentisanja bila je kratkog veka, što je pokazala i izložba "Ruska avangarda 1917-1934" u Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu.
Kada su boljševici preuzeli vlast oktobra 1917. nijedna društvena grupa nije bila obuzetija revolucionarnim duhom od umetnika, kompozitora i pisaca. A njihove ambicije - sasvim moguće, prvi put u istoriji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - podudarile su se sa ambicijama političkih vođa. Obe strane su verovale da umetnost može da ima širu svrhu i primenu, te da može da pomogne u preoblikovanju čitave nacije.
Zapanjujuće je kako su nove ideje brzo šetale Evropom i pre 1917. Pikaso je izumeo kubizam u Parizu, a koji minut kasnije Kazmir Maljevič ga je primenjivao u Moskvi. Aristarh Lentulov i Boris Grigoriev predstavljali su boljševičke lidere kao na Sezanovim slikama a tu su bile i postimpresionističke kupole, futuristički samovari i eksperimenti sa prostorom i uglom posmatranja na filmu i fotografiji.
Maljevič je 1915. naslikao "Crni kvadrat", remek-delo koje ideju apstraktnog dovodi do krajnjeg, monohromnog zaključka. Vladimir Tatlin je, pod uticajem Pikasovih kubističkih asamblaža, pravio kontra-reljefe, apstraktne drvene i metalne konstrukcije skromnih razmera koje su prkosile tradicionalnim idejama o skulpturi.
Kako je revolucija počela da nameće svoju ideologiju, ova dva velika umetnika stvorila su pokrete za koje su tvrdila da izražavaju utopijsku viziju revolucionarne budućnosti: suprematizam, koji svet i kosmos doživljava kao naučno-fantastičnu geometriju čistih oblika i konstruktivizam, koji je izgrađen na idealima satkanim od stvarnosti ali na silu odbacuje prošlost i gleda samo napred, u budućnost.
Tatlin je 1919. dizajnirao revolucionarni Spomenik Trećoj internacionali, poznat i kao Tatlinova kula. Da je izgrađen, bio bi viši od Ajfelovog tornja (91m), u to vreme najviše strukture izgrađene čovekvom rukom. Trebalo je da dosegne visinu od 396 metara i da bude izgrađen u Lenjingradu.
Projektom je bilo predviđeno da dvostruki spiralni omotač od čelika bude nagnut u jednom smeru i ima tri staklene jedinice u obliku kocke, valjka i kupe, koje bi se rotirale jednom godišnje, jednom mesečno, odnosno jednom dnevno. Bio je zamišljen kao hala za konferenije, zakonodavna komora i centar za informisanje i propagandu Treće komunističke internacionale.
Zbog cene (Rusija je u to vreme bila u bankrotu usled građanskog rata) i praktičnosti (bile su potrebne ogromne količine čelika) ovaj odvažni simbol moderne nije zaživeo. Danas ga poznajemo na osnovu fotografija odavno uništenog originalnog modela i preko rekonstrukcija.
U prvoj deceniji postojanja Sovjetskog Saveza isticali su se i Ljubov Popova, slikarka koja je pozivala na napuštanje "buržoaskog" štafelajnog slikarstva i tvrdila da je misija umetnika da stvara za dobrobit ljudi i novog društva i fotograf, grafički dizajner i tipograf Aleksandar Rodčenko, čiji je oglas iz 1924. za jednu izdavačku kuću - sa ženom koja viče "Knjige!" - verovatno jedna od najpoznatijih slika sovjetske istorije umetnosti.
Geometrijska apstrakcija suprematizma transformisala je štafelajno slikarstvo u najradikalniji izraz čiste forme i boje ali je El Lisicki, štićenik Kazimira Maljeviča, bio taj koji ju je na najdinamičniji način stavio u službu države.
Njegova litografija "Crvenim klinom izbij Bele" iz 1919. teško da je mogao da ima manje političkog naboja. Crveni klin probija beli krug, što simboliše Crvenu armiju koja ruši odbranu antikomunističke i carske snage Bele armije. Reč je o eksplicitnoj propagandi kojom se zahteva podrška crvenoarmejcima u građanskom ratu (1917-1922). Taj rat, koji je doveo do stvaranja Lenjinove nove države, koštao je života između sedam i 12 miliona ljudi.
Kada se danas mnogi na zapadu dive posteru Lisickog i njegovom radikalnom šiku, izgleda da zaboravljaju na ovu istorijsku pozadinu.
Kustosi na zapadu dugo su bili zainteresovani samo za radikalnu estetiku ruske avangarde i naglašavali su čisto formalne aspekte nekog dela, dok su politički kontekst potpuno zanemarivali. U godini kada se obeležava vek od Oktobarske revolucije, izložba u Kraljevskoj akademiji pokušala je da ponudi drugačiji pogled na stvari. Pre svega predstavljanjem umetnika malo poznatih van Rusije, koji su radili u raznim stilovima na promociji novoustanovljene Sovjetske države ali na manje moderan način.
Tu je tradicionalno pobedilo novo, a figurativno potisnulo apstraktno. Vrlo brzo rodio se socijalistički realizam, idealizovani figurativni stil u kojem radnik stiče herojski status dok pomaže u izgradnji utopije, zajedno sa realističnim portretima Lenjina i Staljina u stilu 19. veka. Lenjin, koji je umro 1924, bio je otvoreno konzervativan po pitanju umetnosti i tvrdio je da će avangarda da otuđi proletarijat.
Na izložbi se našao i veliki model broznane skulpture koja, poput Talinove kule, nikada nije realizovana. To je kubističko-futuristički omaž Jakovu Sverdlovu, pokojnom boljševičkom oficiru koji je umro od epidemije gripa 1919. Iako odaje licemerno poštovanje prema modernizmu, romantizovani elementi soc-realizma već su tu: Sverdlov drži baklju, oko njegovih udova vijori plašt, kosa mu je zabačena unazad a glavom gura napred, kao da se suprotstavlja snažnim vetrovima otpora sa odlučnom hrabrošću.
Vera Muhina je bila vodeća vajarka soc-realizma pod Staljinom, dobijala je brojne nagrade i napravila trijumfalnog "Radnika i kolhoznicu" za Svetski sajam u Parizu 1937. gde se suočila sa jednako monumentalnim carskim orlom nacističkog paviljona.
Među mnogim uniformisanim umetnicima Aleksandar Dejneka je bio iznenađujuće nadaren soc-realista. Uprkos vrlo očiglednoj propagandnoj vrednosti, u njegovom najpoznatijem delu, "Odbrana Petrograda" iz 1928. ima nečeg skoro lirskog. U formi friza vidimo iscrpljene vojnike koji hodaju na višoj platformi dok dole, u drugom smeru, samouvereno koračaju kruti radnici, heroji revolucije, spremni da poginu za otadžbinu.
Ali, duh radikalnog eksperimentisanja koji je zapalio ranije apstraktne umetnike, naglo se gasio. Već početkom tridesetih Staljin je počeo svoju smrtonosnu restrikciju avangarde, primoravši Rodčenka i Maljeviča, između ostalih, da se odreknu svojih "formalističkih" ideja.
U toj otrovnoj atmosferi, umetnici, pisci i filmski stvaraoci nailazili su na stalnu cenzuru "odozgo". Ako su hteli da izbegnu gulag, nisu imali drugog izbora nego da se pokore vlastima. Uz soc-realizam kao jednu zvanično prihvaćenu umetnost, neverovatno dinamičan duh avangarde koji je vodio ove revolucionarne umetnike, nažalost, zauvek je utihnuo.
Pogledaj vesti o: London
.jpg)
