Izvor: Politika, 01.Feb.2015, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čaplin je mislio da smo ovce
U svakom slučaju, vode nas oni, koji nam bez ijednog dana u radnoj knjižici govore da moramo da radimo i da štedimo
Hadži Nenad Maričić, jedan od najdarovitijih glumaca srednje generacije, na matičnoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu poslednjih godina predstavlja se publici u delikatnim likovima Šekspira, Brehta, Strindberga... Predavač je na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu.
Reč je o dramskom umetniku koji ne pristaje na „neposvećeno pozorište”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ne učestvujete u onome što nije umetničko. Svog Henrija Šestog premijerno je igrao u istoimenom Šekspirovom delu u londonskom Glob teatru, a veliki uspeh ostvario je i na gostovanjima u Bitolju, Bursi, Aradu…
Koliko je kompleksno transformisati se u isto vreme u likove ovih velikana dramske umetnosti?
Delikatna je promena u procesu stvaranja. Vreme koje posvetimo piscu, njegovim neskrivenim željama, životu koji je sakrio od sveta, a mi taj isti tumačimo kroz reči i dramu kako bi pomogli svetu oko nas, jeste ono što nas menja. Često se dešava da nam probe potpuno zarobe misli, i nateraju nas da tumaramo gradom lutajući za rešenjima. Strpljenje je razume se, neophodno svakom umetniku. Ne možemo da zamislimo uspešnog vajara, slikara, ikonopisca bez te važne discipline duha. A glumac upravo svoj duh stavlja pred sebe kao svoj jedini instrument, i vremenom sebe menja u odnosu na saznanje, racionalno i intuitivno.
Insistirate da reč bude snažna, da ima težinu. Svojim studentima govorite da je dobro da se ponekad naljute na vas. Čemu ih to vi učite?
Pedagogija nosi veliku odgovornost. Ukoliko im ne dopustim da se bore za svoju misao, kako će moći da izgrade svoju ličnost? Uvek me raduje kada vidim zdrav bunt u njima. Oni žive u vremenu velikih laži i obmana, kao i mi, naravno. Demokratija nam se podvaljuje kao sistem u kojem živi gotovo čitav svet, a sama reč, u svojoj suštini, podrazumeva da narod učestvuje u političkom životu. Kakva laž! Hiljade obrazovanih ljudi samo jednom u četiri godine glasaju za svoje predstavnike. U 21. veku, intelektualac bi trebalo da se oseća, u takvom sistemu, izopštenim. Danas, termin „idiotes” za takvog nije dovoljan. Postali smo magarci. Čaplin misli da smo ovce! U svakom slučaju, vođeni smo onima, koji nam bez ijednog dana u radnoj knjižici govore da moramo da radimo i da štedimo!
Najveća laž je da ne živimo u Evropskoj uniji. Kakva podlost! Ona uređuje naše školstvo, finansije, granice, odlučuje o tome koliko ćemo biti jeftina radna snaga. Tu je centar našeg bunta. Apsurd je reći da nismo u toj zajednici. Ukoliko malo zagrebete po istoriji, videćete da smo, u nekim periodima, u Osmanlijskom carstvu imali veću autonomiju. A za dane buduće zavirite u Hakslijev „Vrli, novi svet”. Evo kako ga je on opisao: geslo Svetske Države – zajednica, istovetnost, stabilnost. Plašim se da se do toga dolazi samo vanrednim stanjem i strahom od unutrašnjeg neprijatelja.
Aktivni ste i na društvenim mrežama. Često komentarišete globalne političke okolnosti. Šta vam trenutno zaokuplja pažnju?
Odsustvo etike u zapadnom svetu. Tolerancija se javlja kao nova religija. Retko se govori o moralnosti. O velikim slobodama u društvu se i te kako polemiše, i u evropskim gradovima. Gledao sam veliki broj nezavisnih filmova koji kritikuju takvo društvo, u kojem je sve dozvoljeno. Takav jedan, govori o starijoj gospođici u Holandiji, koja se udala za malu maketu giljotine. Civilizacija koja ne čuva snažno instituciju porodice nema budućnost.
Poslednja u nizu predstava koje ste radili, Strindbergov „Put u Damask” u režiji Nikite Milivojevića, priča o potrazi za izgubljenom verom. U šta vi verujete?
U Boga. To je jednostavno. Ali je teško sačuvati veru. Najteže je onima koji bi želeli da veruju, a ne mogu. O takvima je pisao Dostojevski krajem 19. veka, plašeći se posledica. A gde smo danas mi? Gde je vera danas i kako izgleda? Čuje li čovek svoj tihi razgovor sa Bogom? Ima li vremena za takvo nešto? Ima. Verujte, ima. Jedna od najlepših beseda o Božiću Jovana Zlatoustog, iz četvrtog veka n. e. govori o veri koja tokom godine jenjava, prazni crkve, a onda zasija neobičnom radošću, na najveći praznik. Tako je i danas. Moj sin Nemanja, sa posebnom pažnjom i ljubavlju ulazi u crkvu. To nisam mogao da ga naučim. To je ljubav sa kojom se rađamo.
U tu ljubav verujem.
Imate i svoj rokenrol bend. Napisali ste i muziku za dokumentarno-igrani film „Lauš”. Koliko vam muzika pomaže da se iskažete na sceni u punoj umetničkoj snazi?
Nikako. Nema je. Rokenrol očigledno ne sme da postoji. Ta muzika je uvek navodila na bunt. Razmislite zašto su u SAD , sedamdesetih godina, kada je cvetao rokenrol, dali ogroman medijski prostor fanki i disko muzičarima crne puti, iako su se Afroamerikanci tada najsnažnije, na ulicama te iste države, borili za svoja prava. Trebalo je skloniti sa muzičke scene one koji drugačije misle o sistemu, koji su nosili potpuno novu misao. Mnoge umetnike su proglasili komunistima iako to nisu bili, samo zato što nisu bili ni republikanci, ni demokrate. I danas je važno ugušiti one koji ne pristaju na oligarhiju. Ali, kao što kaže Breht: „Dan gneva doći će kao grom iz vedra neba!”
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 01/02/2015
