Izvor: Politika, 14.Maj.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brendiranje mučenika
Bejrut je preplavljen posterima, pevačice su pored lidera, a oni pored ubijenih za veru, kaže Rabi Mrue posle performansa o političkoj manipulaciji
Ne naplaćuje ulaz na svoje performanse jer „ne može da uzima novac od ljudi”. Živi u zemlji u kojoj je najvažnije ko je koje vere, dok je on iz komunističke porodice. Nastupao je u Centru „Pompidu” u Parizu, Centru BAK u Utrehtu, galeriji „Tejt modern” u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Londonu, naravno i u svom Bejrutu, ali za razliku od „Njujork tajmsa”, libanska štampa nikada o njemu nije napisala ni slovce.
Rabi Mrue (44) glumac, reditelj, pisac i performer iz Bejruta, nastupio je nedavno i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu u organizaciji nezavisne platforme „Teorija koja hoda” i u okviru programa „Raškolovano znanje”. Tokom performansa „Stanovnici slika”, sam na sceni, samo sa laptopom, platnom, projektorom i tekstom na engleskom ispred sebe, Mrue je uspeo da zainteresuje publiku za politička zbivanja u Libanu.
– Umetnici u mojoj zemlji moraju da traže dozvolu vlasti za izvođenje svojih dela. Ali ja ne pristajem na cenzuru. To mi polazi za rukom tako što se uglavnom reklamiram samo putem Fejsbuka i SMS, objašnjava naš sagovornik.
Tokom dramatizovanog predavanja „Stanovnici slika”, Mrue pokazuje fotografije postera koji zatrpavaju Bejrut. Gledalac stiče utisak da se pretendenti na vlast obraćaju građanima pre svega na emocionalnom nivou, putem slika.
– Zemlja je preplavljena posterima. Ima ih i tamo gde je to dozvoljeno i tamo gde nije. Pop-pevačice su pored političkih vođa, a oni pored ubijenih za veru.
Nevolja sa posterima u predstavi je što su oni fotomontaža, manipulacija osećanjima i asocijacijama koja na prvi pogled nije očigledna. Tako se nekadašnji premijer Libana Rafik Hariri, došao na vlast 1992, našao na fotografiji sa predsednikom Egipta Gamalom Abdelom Naserom, preminulim 1970. Dva lidera opušteno šetaju posle razgovara u dvorištu rezidencije. Postoji samo jedan problem: Hariri i Naser se nikada nisu sreli, nisu mogli da se sretnu kao ljudi na položajima. Jasno je da su autori fotomontaže želeli da simbolički povežu vođe panarabizma, ali pitanje koje postavlja Mrue je: zašto žele da verujemo da je veza i stvarna, a ne samo idejna.
– Ko zna, možda mladi ne znaju da je Naser umro pre nego što je Hariri postao premijer. Različite stranke hoće da obratimo pažnju na njihove postere. Ja kažem: u redu. Ali, neće u meni probuditi ljutnju ili podršku, već pitanje šta sve to znači.
Manipuliše se i mrtvima iz redova šiitskog pokreta Hezbolah koji se godinama bori protiv Izraela, ali i drugih frakcija u Libanu. Mrue je odmah video da nešto sa slikama u jednom bulevaru u Bejrutu nije u redu, ali nije mogao da se doseti u čemu je trik. Polako je publici otkrio tajnu – sva lica mučenika nalepljena su na jedno, isto telo.
– Pitam se zašto je Hezbolah bacio prava tela i glave svojih mučenika stavio na neko jako, čvrsto, herojsko, ali nepoznato telo. Otvaram to pitanje da bi ljudi razmišljali o onome što im se prikazuje.
Kako saznajemo od našeg sagovornika, Hezbolah su počele da kopiraju različite političke stranke pa sada i one na posterima koriste idealizovano telo na koje prilepljuju glave onih koji su stradali za njihovu stvar.
– Svako je pronašao neko svoje telo, neki svoj stil. Sada znamo kako izgleda telo mučenika Hezbolaha, kako socijalističke partije, kako Palestinaca. Kao da prave brend od svojih žrtvi.
Ali Mrue ne želi da postane još jedan brendirani mučenik. Zato nam kaže da će se povući ako oseti da je njegova umetnost isuviše opasna. Već je imao sukob sa obezbeđenjem Haririjevog sina.
– Ne želim da budem junak, ni mučenik. Želim da budem ljudsko biće i da razmišljam.
J. Stevanović
-----------------------------------------------------------
Istorija je fikcija
Izvesna Mrueova tumačenja su krajnje nadrealna, ali on kaže da je sasvim u redu da pretpostavimo da su se Naser i Hariri slikali posle smrti, jer je i istorija puna izmišljotina.
– Istorija je puna fikcije, a mi ne znamo šta je istina, a šta laž. Svaka stranka na svoj način objašnjava prošlost. Deca ne uče iz istih udžbenika. Neka poglavlja, kao ono o Građanskom ratu u Libanu (1975–1990), izostavljena su. Pošto se strane ne slažu, o njemu se samo kaže da je bilo nekih manjih sukoba, i odmah se prelazi na druge lekcije.
-----------------------------------------------------------
Zašto nema revolucije u Libanu
Liban je jedna od retkih arapskih zemalja koju je zaobišla jasmin revolucija. Mrue kaže da je to zato što ne postoji jedna vlast protiv koje bi se pobunili.
– Mi imamo multikonfesionalnu vlast, ali ljudi koji upravljaju državom, a različite su vere i opredeljenja, ni sami se među sobom ne slažu ni oko čega. Bilo bi jako složeno buniti se protiv svih njih. Jesmo počeli da tražimo odvajanje vere od države, ali su nam se pridružili i oni koji zagovaraju da se pozicije u vladi dele na osnovu religije političara, pa je naš protest izgubio smisao. Potrebno nam je još mnogo vremena da dođemo do sekularne države.
objavljeno: 15.05.2011
