Izvor: Kurir, 07.Avg.2011, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BEZ ANESTEZIJE
U Hrvatskoj se proslavlja Dan pobede. „Hrvati su najhrabriji narod na svetu jer se ničeg ne stide“, rekao je Jovan Dučić.
Novine su objavile da je pretučen srpski turista u Splitu. A Hrvatska je tako blizu, tako lijepa, tako genocidna. Na današnji dan krenula je kolona prognanika. Neki to zovu Danom pobede.
„Koliko još treba da vas pokoljemo, pa da shvatite da nismo braća“, rekao je Budak, golem ustašinja, na zajedničkom sastanku emigranata u >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Londonu. Nema te cifre. Nije zaludu pop Đujić govorio: „Braćo Srbi, stoko jedna.“
Muka mi je od ove priče, ali četvrti avgust je dan kad treba da zvone zvona u svim srpskim zemljama. U znak sećanja na izginule u „Oluji“. Parastos je u crkvi svetog Marka. Dan tuge i tišine. Pijan od tuge i rakije, udario sam nogom o sopstvena ulazna vrata i polomio nogu. Gledao sam kolonu koja je prolazila na traktorima s gipsom na nozi. Nisu im dali da se zaustave. Iz kolone su utekli oni koji su imali gde da uteknu. Čelo kolone je stiglo do Kosova. Još u Mitrovici i kojekuda po Kosovu ima izbeglica iz Krajine. Otegla se kolona od Karinskog mora i Kule Janković Stojana do Pećke patrijaršije. Opet je četvrti avgust. Zašto baš četvrti avgust? Prva nedelja avgusta. Pa, tad se Beograd lenjo razvuče po obalama diljem sveta, da je nemoguće okupiti ni „Žene u crnom“. Nekad je bilo u Hrvatskoj između petnaest i dvadeset odsto Srba. Sad ih ima manje od tri odsto. Ubijali su babe i đedove koji nisu hteli da odu iz svojih kuća. Niko mi to nije pričao. Bio sam u Mrkonjić Gradu sa dr Zoranom Stankovićem, koji je vraćao imena pobijenim Srbima. Njih preko sto trideset. Od toga, više od polovine su bili starci.
Gledao sam užasan kraj jedne priče, koja se nastavila na Kosovu. Koja je počela i koja se završava na Kosovu. Od devedesete, od smrti male Aleksandre Zec i njene porodice u Zagrebu, hroničar sam, beležničar zla koje se dešava srpskom narodu. Zašto odmah nismo istakli šahovnicu na Kninu? Predlažem da srpska vlada uđe u investiciju i kupi sto hiljada onih belih kapica koje se zovu keče ili ćulaf i da uputi kao pomoć na Kosovo. Istovremeno, ne bi bilo loše da se pošalju, makar divljim putevima kojim ulaze srpski zvaničnici na Kosovo, i dvadesetak hirurga da odrade sunećenje sveg srpskog muškog življa. Anestezija ne treba. Izdržaće oni to muški, ko što su sve dosad izdržali.
I naravno, Boris Bez Zemlje da ode da se izvini. I s njim Basara. Da to sve zapiše. I time da završimo.
