Izvor: Politika, 10.Feb.2013, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ambasador od milion dolara
Poskupela ulaznica za prestižno zvanje ekselencija SAD u glamuroznim i bezbednim prestonicama Evrope i Azije
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Šta je kvalifikacija za mesto američkog ambasadora u nekoj glamuroznoj i svakako bezbednoj prestonici Evrope ili Azije: Londonu, Parizu, Pekingu ili Nju Delhiju...
To su inače mesta na koja, po tradiciji, za šefa misije ne odlaze karijerne diplomate, nego predsednikovi lični prijatelji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji to postaju tako što su prethodno bili donatori za njegovu izbornu kampanju.
Ovo je pitanje „od milion dolara” – u doslovnom smislu, jer tačan odgovor na njega glasi: milion dolara.
To je, kako je ovih dana pisao „Njujork tajms”, sada donja granica koju je neki aspirant za ambasadorski frak i rezidenciju sa američkom zastavom morao da lično priloži, ili organizuje da se sakupi, u letošnjoj izbornoj kampanji Baraka Obame, koja je imala srećan kraj.
Obama je 20. januara položio formalnu, a dan kasnije svečanu zakletvu, čime je počeo njegov drugi četvorogodišnji mandat. A na samom početku, jedan od važnih poslova jeste postavljanje „zaslužnih” među prijateljima na ambasadorska mesta, čime se ovih dana bavi poseban tim u Beloj kući.
Najintrigantniji trač u tom pogledu jeste da li će Ana Vintur, glavna urednica modnog magazina „Vog”, dobiti glavnu nagradu: mesto ambasadorke SAD u Velikoj Britaniji i useliti se u rezidenciju od čijeg je parka raskošniji samo onaj Bakingemske palate.
Vinturova je preskočila glavnu preponu: u njenoj organizaciji za Obamini izborni fond, u koji se prošle godine slilo čak milijardu dolara, prikupljeno je „više miliona” (ne precizira se koliko).
Ali ako je verovati medijima, u tome ju je uveliko nadmašio Metju Barzun, tehnološki biznismen koji je 20 meseci bio šef predsednikove operacije prikupljanja izbornih para, pa će London po svoj prilici pripasti njemu.
Imenovanje ambasadora je u isključivoj nadležnosti predsednika, ali njegov izbor mora da potvrdi Senat. SAD imaju diplomatske odnose sa 180 zemalja, ali i 225 diplomatskih misija, ne računajući konzulate, (jedan broj je pri međunarodnim organizacijama), pa je otuda po „sistematizaciji” i 225 ambasadora.
Prvi američki ambasador je imenovan tek 1885, dakle više od sto godina otkako su Sjedinjene Američke Države izabrale svog prvog predsednika (Džordž Vašington, 1789).
Dotle je šef diplomatske misije imao titulu „ministra”. Zanimljivo je da su „ministri” u stranim zemljama bila šestorica američkih predsednika (od toga petorica baš u Londonu), ali nijedan pre ili posle boravka u Beloj kući nije bio ambasador.
Profesionalnu diplomatiju kao spoljnopolitičku službu Amerika je osnovala 1924, pa podela na karijerne i političke ambasadore počinje od tada.
Većina ambasadora su profesionalci, u proseku oko 70 odsto, a ostali su ambasadorsku titulu (koja je doživotna bez obzira na broj godina provedenih u toj ulozi) stekli po drugim kriterijumima.
Prema podacima AFSA, Američke asocijacije službenika inostranih poslova, diplomatskog sindikata sa 16.000 članova, aktivnih i penzionisanih – predsednik Obama je klatno malo pomerio na štetu diplomatske struke: čak 40 odsto njegovih ambasadorskih ukaza otišlo je neprofesionalcima. U prvom mandatu imenovao je čak 40 političkih ambasadora.
Pravilo je da u tom slučaju za drugog čoveka misije, ministra savetnika, odlazi sposobni karijerni diplomata koji završava glavne poslove, dok ambasador uglavnom priređuje ili odlazi na diplomatske prijeme.
Američka specifičnost je što na prestižnim mestima kao što su pomenuti London, Pariz, pa i Peking, politički ambasador mora da plati dva puta.
Prvi put za svoje postavljenje, a potom da iz sopstvenog džepa „održava nivo” na gala prijemima koje priređuje, za koje nema dovoljno novca u budžetu njegove ambasade. „Samo stavljanje cveća u vaze u londonskoj rezidenciji („Vinfild haus”, čiji se park prostire na pet hektara) košta bogatstvo”, prokomentarisao je jedan bivši „samofinansirajući” ambasador.
Ti troškovi mogu da iznose i do milion dolara godišnje, pa je između ostalog i zbog toga pravilo da politički ambasadori ne ostaju na dužnosti duže od dve godine. Plata, ako je primaju (a najbogatiji se tog sitniša često odriču), u proseku je 15.000 dolara mesečno, naravno sa plaćenim redovnim troškovima i podrazumevajućim privilegijama.
Kriterijumi za profesionalne diplomate su definisani zakonom o spoljnopolitičkoj službi iz 1980. Po tom zakonu, „položaj šefa misije normalno treba da bude dodeljen karijernom pripadniku službe”, uz preciziranje da kandidat za ambasadora „mora da poseduje jasno izraženu kompetentnost za dužnosti šefa misije, da zna jezik zemlje u koju odlazi, poznaje njenu istoriju, kulturu, ekonomske i političke institucije i sve drugo što je važno”.
Publicista glavne urednice „Voga” je u međuvremenu izjavio da je „gospođica Vintur srećna na svom poslu u ’Vogu’”, dok ostali nastavljaju utabanim, ali ne sasvim sigurnim putem od donatora do ambasadora.
Milan Mišić
objavljeno: 10/02/2013
Pogledaj vesti o: London, Pariz
