Izvor: Glas javnosti, 07.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teška povreda integriteta Republike Srbije
Još su jasnije pravne posledice priznavanja nepostojeće „države Kosovo“ koje su učinile Litvanija i Republika Češka posle potpisivanja SSP 29. aprila 2008. Činom priznanja „države Kosovo“ one su naknadno, ne samo sa stanovišta unutrašnjeg prava već i međunarodnopravno, protumačile šta podrazumevaju pod statusom Kosova. To se odnosi i na SSP, pa i na njegov član 135. Imajući ovo u vidu, potpisivanje SSP sa državama koje su, priznajući nezavisnost Kosova, teško povredile >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, znači dve stvari:
- ili ne postoji saglasnost volja svih ugovornih strana o jednom od bitnih elemenata ugovora, tj. o teritoriji Republike Srbije,
- ili su se predstavnici Republike Srbije naknadno, činom potpisivanja SSP, saglasili sa protivpravnom secesijom njene južne pokrajine.
U prvom slučaju, pravno gledano, međunarodnog ugovora zapravo i nema. A drugi bi značio najgrublju povredu Ustava Srbije zbog ugrožavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta države.
b) Poštovanje ili nepoštovanje teritorijalnog integriteta Srbije od EU i njenih država članica može biti od uticaja i na primenu drugih odredbi SSP. Naime, SSP izričito predviđa obavezu Republike Srbije da sarađuje sa susednim državama i državama u regionu.
Tako, na primer, član 15 SSP predviđa da će „posle potpisivanja ovog Sporazuma, Republika Srbija ... započeti pregovore sa državama koje su već potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, radi zaključivanja bilateralnih ugovora o regionalnoj saradnji, čiji će cilj biti povećanje obima saradnje između tih država... Ovi ugovori će biti zaključeni u roku od dve godine od stupanja na snagu ovog Sporazuma. Spremnost Srbije da zaključi ovakve ugovore biće uslov za dalji razvoj odnosa Srbije i Evropske unije. Srbija će započeti slične pregovore sa preostalim državama u regionu kada ove države budu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“. Isto tako, član 16 predviđa da će „Srbija učestvovati u regionalnoj saradnji sa drugim državama koje su obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja u nekim ili svim oblicima saradnje obuhvaćene ovim Sporazumom, a posebno onim od zajedničkog interesa.“, a član 17 predviđa za Srbiju obaveze regionalne saradnje i sa drugim državama kandidatima za pristupanje Evropskoj uniji koje nisu obuhvaćene procesom stabilizacije i pridruživanja: „Srbija treba da podstiče saradnju i zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji sa svakom državom kandidatom za pristupanje EU u bilo kojoj oblasti saradnje obuhvaćenih ovim Sporazumom. Ove konvencije treba da omoguće postepeno usklađivanje bilateralnih odnosa između Srbije i te države sa odgovarajućim delom odnosa između Evropske zajednice i njenih država članica i te države“.
Ukoliko bi Srbija prihvatila SSP u situaciji kada dvadeset država članica priznaje „nezavisno Kosovo“, Srbija bi, prema navedenim i drugim odredbama SSP, morala da sarađuje sa „nezavisnim Kosovom“ ako želi da se ugovor primenjuje.
Pozivanje na Rezoluciju 1244 SB u članu 135 stav 2 je bitan element SSP koji većina ugovornih strana različito tumači. Srbija tvrdi da Rezolucija 1244 garantuje teritorijalni integritet Republike Srbije. S druge strane, dvadeset država članica EU koje su priznavanjem „nezavisnosti Kosova“ teško povredile teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, smatraju da je „nezavisnost Kosova“ u skladu sa Rezolucijom 1244. Dakle, već u momentu potpisivanja SSP jasno je ispoljeno nepostojanje saglasnosti oko smisla člana 135 stav 2 i posebno smisla pozivanja na Rezoluciju 1244 u tom članu. To znači da je u momentu potpisivanja SSP bila odsutna saglasnost volja o jednom bitnom elementu tog ugovora, a nedostatak saglasnosti volja o bitnim elementima nekog ugovora, prema Bečkoj konvenciji, dovodi u pitanje samo postojanje tog ugovora.
Stavovi 20 od ukupno 27 država EU u pogledu teritorijalnog integriteta Srbije, koje su one iskazale nakon 17. februara 2008. godine odlukama svojih vlada (Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, Luksemburg, Letonija, Češka, Danska, Estonija, Irska, Belgija, Poljska, Švedska, Holandija, Finska, Mađarska, Bugarska) ili parlamenata (Slovenija, Litvanija) o priznanju nezavisnosti Kosova, formalno predstavljaju izjave o odsustvu prethodno postignute saglasnosti volja u pogledu pitanja teritorije Republike Srbije kao jednom od bitnih elemenata dogovorenog ugovornog odnosa sa Srbijom u okviru SSP. Kao takve, odluke o priznavanju nezavisnosti Kosova, koje je donelo dvadeset država članica EU od 18. februara do 22. maja 2008. godine, suštinski menjaju okolnosti u kojima je SSP bio parafiran i poništavaju prethodno ispoljenu saglasnost volja ugovornih strana postignutu prilikom parafiranja SSP-a.
2. Između momenta parafiranja SSP sa jedne i momenta potpisivanja tog sporazuma sa druge strane, okolnosti su se promenile u tom smislu što je došlo do nelegalnog proglašenja „nezavisnosti Kosova“ i priznanja te nelegalno proglašene „države“ od strane osamnaest država članica EU koje su ugovorne strane SSP.
Nastaviće se
