Izvor: Politika, 07.Apr.2014, 10:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tatarski test na Krimu
Iskrenost novih vlasti na Krimu dokazivaće se, pre svega, politikom povratka Tatara svojoj pradedovini
Rusija je prošlog ponedeljka bojkotovala neformalni sastanak Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koji je organizovala Litvanija sa predstavnicima krimskih Tatara, ocenjujući da je „neprikladan” i da predstavlja još jedan pokušaj da se skrene pažnja sa „teške situacije u Ukrajini”. Sastanak o ljudskim pravima i medijskim slobodama na Krimu je, prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << navodima ruske strane, upriličen da bi se izveo „pristrastan propagandni šou”, a ne da se objektivno sagledaju događanja u regionu, prenele su novinske agencije.
Povratak ruske vlasti na crnomorsko poluostrvo Krim, prethodno podržan referendumom, osim činjenice da je tamošnje rusko stanovništvo potvrdilo status većinskog, otvorio je i specifične probleme kada su u pitanju druge etničke grupe, a pre svih – Tatari. Jer, kako je izjavio Mustafa Džemilev, poglavar Medžlisa krimskotatarskog naroda: „Pravo na samoopredeljenje može da ima samo starosedelački narod, a na Krimu to su – Tatari.” Po njemu, nedavni referendum sproveden na poluostrvu bio je – koliko ciničan toliko i apsurdan.
Džemilev je naveo da su i pre referenduma većina rukovodilaca lokalnih organa vlasti na Krimu bili Rusi. Čak su i škole na ovoj teritoriji većinski bile ruske. „Prvo su na teritoriju Krima prodrle paravojne formacije, koje su zauzele glavne državne ustanove, a potom i parlament”, podseća Džemilev i istovremeno izražava otvorenu sumnju u dobre namere Moskve u odnosu na njegov narod. „Kada su Rusi prvi put okupirali Krim, bilo je to u vreme vladavine Katarine Druge (1729–1796), izdat je manifest u kojem se govori kako ćemo svi biti srećni u ruskoj imperiji. A prvi potez nove vlasti je bio da pohvata sve vojne i duhovne vođe Tatara i da ih likvidira. Onda je krenuo egzodus koji je doveo do toga da su se Tatari u roku od desetak godina na sopstvenoj teritoriji pretvorili u nacionalnu manjinu.”
Mnogo kasnije, u vreme Drugog svetskog rata, tokom 1944. obavljena je kompletna deportacija Tatara koji su raseljeni uglavnom po centralnoazijskom republikama. Bio je to odgovor Staljina na saradnju pripadnika ovog naroda sa Nemcima. Egzodus krimskih Tatara počeo je odmah pošto su sovjetske trupe očistile poluostrvo od nemačkih okupatora. U zoru 18. maja, 194.155 krimskih Tatara potrpano je u 67 železničkih kompozicija, ostavivši, praktično, kompletnu svoju imovinu sovjetskim vlastima. Sa sobom su mogli da ponesu samo oko 500 kilograma ličnog prtljaga.
Od tada, Tatari ne veruju Rusima. Sadašnje vlasti su im ipak, u znak poštovanja i dobre volje, ponudile mesto zamenika premijera i zamenika predsedavajućeg krimske skupštine. Prvenstveni cilj obe strane je da se izbegne eventualna međunacionalna surevnjivost, toliko ukorenjena u istorijskim shvatanjima dva naroda.
Iskrenost novih vlasti dokazivaće se, pre svega, politikom povratka Tatara svojoj pradedovini, vraćanjem teritorija i imanja oduzetih tokom carske i sovjetske vlasti. Upravo na ovom pitanju polagaće se pravi ispit, jer je Krim od 1954. odlukom tadašnjeg generalnog sekretara KPSS Nikite Hruščova stavljen pod upravu Ukrajine. Tamo su tokom decenija naseljeni i mnogi Ukrajinci, stvorili su imanja, podigli fabrike, pokrenuli posao, otvorili škole, raširili svoju veru... Sve to sada poprima drugačiji oblik i drugačije tumačenje.
Da li će mržnja koja se nakupila tokom vekova konačno biti prevaziđena, na dobrobit svih krimskih žitelja, pokazaće vreme. Kako je napisao novinar Momir Turudić: „Svi proterani imaju nešto zajedničko. Sa sobom nose legende o starim krajevima, o kojima se najčešće priča kao o izgubljenom raju, ali skoro nikada se ne vraćaju ne mesto sa kojega su morali da odu. Za to uglavnom nema mogućnosti, a kada protekne mnogo vremena, verovatno ne ostane ni mnogo želje.”
Da li će slična sudbina pratiti i krimske Tatare, odlučiće oni sami. Jer većina iseljenih integrisala se u nova društva, njihovu decu ne vežu iste emocije prema dedovini kao njihove roditelje, koji pamte kroz kakve muke su sve prošli tokom 20. veka.
Kako god bilo, proces povratka mora da se odvija po jasnim pravilima, planovima, a ne kao u vreme poslednjeg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova, kada se sve pretvorilo u haotično hrljenje u prapostojbinu, i to u državi koja je već počela da se raspada, i politički i ekonomski. Prema zvaničnim podacima, do 1993. na Krim se vratilo 240.000 Tatara. Lokalne vlasti očigledno nisu bile spremne na novu situaciju i odugovlačile su sa obavljanjem neophodnih procedura, tako da i više od dvadeset godina kasnije, čak 40 odsto Tatara na Krimu nema regulisano mesto boravka.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 07.04.2014.
Pogledaj vesti o: Litvanija
