Izvor: Vostok.rs, 17.Jul.2012, 15:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samoubistvo kao jedini izlaz
17.07.2012. -
Svake godine u svetu samoubistvo izvrši 4 miliona ljudi. Prvo mesto u tom strašnom rejtingu pripada Litvaniji – u toj tihoj evrpskoj zemlji po statistici svake godine se ubije 31,5 ljudi na sto hiljada stanovnika. Sledi Kazahstan, gde je samobuica otprilike 30 na sto hiljada. U Japanu, jednoj od najbogatijih i najrazvijenijih zemalja sveta, krajnje je visok nivo samoubistava – oko 24 osobe na sto >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << hiljada stanovnika. U Rusiji su slični pokazatelji – 22 osobe na sto hiljada.
Zašto se ljudi odlučuju na taj korak? Uzroci su razni. U Francuskoj već drugi bivši rukovodilac kompanije Frans Telekom izašao je na sud pod optužbom za maltretiranje i dovođenje saradnika do samoubistva. U Grčkoj nekoliko penzionera odjednom javno je oduzelo sebi život pošto nisu bili u moći da izađu na kraj sa posledicama ekonomske krize. I u tome je jedan od glavnih paradoksa 21. veka – uvećanjem ukupnog blagostanja i odmerenosti života, sve više ljudi vidi jedini izlaz iz nastalih problema u tome da oduzme sebi život.
U ruskim medijima se sve češće pojavljuju sižei o epidemiji samoubistava, i navodi se statistika od koje se ledi krv u žilama. Godišnje se ubije 1500 dece a još 4000 izvrši pokušaj samoubistva. To nije epidemija samoubistava, to je državna tragedija, citira predstavnika predsednika RF za prava deteta Pavla Astahova infomracioni portal MIGNews.com. Ipak rukovodilac Centra za kriznu psihologiju Mihail Hasminski ne slaže se sa takvom tačkom gledišta i za sve krivi novinare:
"Objavljivanje takvih priča jedno je od ispoljavanja zakona socijalne potvrde, kada slabi ljudi koji se kolebaju nalaze podršku u dejstvima drugih. Za meidje su ubistva, samoubistva, nasilje – vruća tema, ona izazivaju interesovanje kod ljudi neopterećenim duhovnim i intelektualnim mogućnostima."
Ipak, mogućnost i perspektiva samovoljnog prekida života vekovima je zanimala ljude nezavisno od intelektualnog nivoa, nIvoa prihoda, nacionalne ili generacijske pripadnosti. U februaru dve ruske učenice, uzevši se za ruke, skočile su sa krova višespratnice. U junu je penzionerka podigla u vazduh zajedno sa sobom stambenu zgradu u Trinaestoj Parkovoj ulici u Moskvi. Devetnaestogodišnja studentkinja medicine Marija S., koja je izvršila dVa pokušaja samoubistva u tinejdžerskom uzrastu, smAtra da su takvoj želji podložni svi ljudi skloni refleksiji:
"Živimo u nemirno vreme, kada je sve dozvoljeno – deca vrlo rano počnu da piju, puše, da uživaju narkotike – sve to ne može da ne deluje na nervni sistem. Rana zaljubljenost, neuspeh u odnosima, problemi u porodici, sve to nesumnjivo utiče na dete, ali glavni uzrok samoubistva, po meni, ostaje nepažnja, nerazumevanje i usamljenost. Upravo oni stvaraju želju da se okonča sa životom, daju osećaj suvišnosti. Najčešće su samoubistvu skloni ranjivi ljudi koji umesto da se raduju Ili tuguju, svaku situaciju propuštaju kroz sebe."
Sama Marija je pokušala da se ubije zbog problema u porodici i osećaja da je suvišna: kada je imala 12 godina otac je rekao da je mrzi, i Maša je rešila da skoči kroz prozor. Dve godine posle nove porodične drame devojčica je popila pilule, ali je popila premalu dozu za letalni ishod, tako da su opet uspeli da je spasu. Devojka kaže da je posle preživljenog svesno krenula da studira medicinu. Ona želi da postane neuropatolog ili psihijatar upravo zato što njeno iskustvo može da pomogne čoveku u sličnoj situaciji. Više pokušaja samoubistva kod nje nije bilo. Mihail Hasminski kaže da je upravo duhovna higijena najbolja preventiva protiv želje da se podigne ruka na sebe:
"Ljudi koji na neki način imaju duhovni život, shvataju šta je to samoubistvo. Oni shvataju šta je smisao života, umeju da prevladavaju teškoće – i ne čine slične stvari. Ljudi koji žele samo da troše stalno su frustrirani. Pošto ne mogu da dostignu visoki nivo koji im se stalno postavlja: čas auto, čak kuća, čas mladić, čas ljubavnica, čas još nešto drugo. Ovaj nivo ne može u suštini da dostigne ni jedan čovek, to često dovodi do agresije prema samom sebi."
Maša se slaže sa takvom tačkom gledišta, ali se ograđuje da religija nije univerzalni lek od samoubistva. To je način da se shvati da je sam život dat ne prosto tako, da si potreban u ovom svetu. Nije isključeno da upravo zahvaljujući takvom stavu samoubica nema u zemljama Afrike i Okeanije. Praktično svi lokalni narodi žive u očekivanju buduće sreće, koja treba da se bukvalno sruči na glavu – na primer sledbenici kulta kargo u Papui Novoj Gveniji. Pa i glavu oni zanimaju ne emocionalnim problemima, već rešavanjem svakodnevnih nasušnih pitanja.
Ksenija Plotnikova,
Izvor: Golos Rossii, foto: SXC.hu
Pogledaj vesti o: Japan
