Izvor: Vostok.rs, 30.Jan.2017, 11:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kaleidoskop prirode i istorije Kuršske prevlake
Na severozapadu Rusije duž Baltičkog mora, između Kalinjingrada i litvanske Klajpede pruža se uzak peščani pojas koji se s pravom smatra jednim od najneobičnijih mesta u Evropi.
Kuršska prevlaka (ponegde se sreće oblik „Kurska prevlaka“) je nacionalni park prirode u kome se na malom prostoru nalazi nekoliko sasvim različitih svetova. Ovde je priroda toliko raznovrsna, počev od brezovih šuma do peščanih dina, da su joj naučnici dali naziv „muzej prirodnih zona.“ I sve se to nalazi na uskom pojasu zemlje koji u svom najširem delu dostiže 3,8 km, a u najužem svega 400 m. Ali zato je dužina pojasa 98 km, a nešto manje od polovine nalazi se na teritoriji Rusije. Iza toga je granični prelaz i litvanska granica. Nemoguće je da čovek prođe ovim putem, a da se ne zaustavi bar na sat vremena, a možda i na čitav dan. Ovde se bukvalno na svakom kilometru ukazuje potpuno nov prizor: belogorične i crnogorične šume, beskrajne kolonije ptica i peščane dine.
U 9. veku je ovde živelo pagansko pleme Kurona po kome je prevlaka i dobila ime. Tada je ona bila prekrivena šumom, a kako legenda kaže, Kuroni su se klanjali stogodišnjem drveću hvatajući se u kolo i igrajući oko njega. Šuma je za njih bila svetinja. Jedan od prvih hrišćanskih misionara, praški episkop Vojceh Adalbert, platio je glavom što je kročio u svetu šumu.
Ukoliko ne vidite srpski prevod, pritisnite dugme „Captions“.
Zatim su u 12. veku na prevlaku došli Vikinzi kojima je šuma služila samo kao materijal za pravljenje laganih i brzih vikinških brodova. Ali i dalje je ova sveta šuma ostala očuvana.
Opasnost se nad njom nadvila tek u 16. veku, kada su na ovu teritoriju došli Prusi. Ispočetka su ovde dolazili u lov pruski kraljevi i vlastela, a zatim je počela brutalna seča stabala duž čitave prevlake. Posledice su bile katastrofalne: na izmaku 18. veka pesak je zatrpavao sela i puteve, pretvarajući prevlaku u pustinju. Ljudi su postepeno napuštali ova mesta.
Pruska vlada je zatim donela odluku o pošumljavanju ove teritorije, a ubrzo su došli i naučnici, geodeti i dendrolozi. Tako je počela bitka za Kuršsku prevlaku koja traje sve do danas. Imena mnogih ljudi koji su u njoj učestvovali očuvana su u raznim nazivima kao što su dina Efa i Milerova uzvišica. Njihov nesebični trud se nakon 150 godina konačno isplatio: pesak je zaustavljen, a šume spasene.
Posle Drugog svetskog rata, kada je i Kuršska prevlaka zajedno sa delom Istočne Prusije pripala Sovjetskom Savezu, borbu za očuvanje šume nastavili su sovjetski dendrolozi. I danas lokalni entuzijasti, muzejski radnici, naučnici i volonteri iz cele Rusije rade na tome svakodnevno, pokušavajući da sačuvaju šumu, peščane dine i ptičja gnezda. Od 2000. godine Kuršska kosa se nalazi na listi svetske baštine UNESKO-a.
Legenda o Kuršskoj prevlaci „Preobraćeni vitez“
Legenda kaže da je na Kuršskoj prevlaci sredinom 14. veka živeo Henrik fon Kuncen, vitez i šumski razbojnik. To je bio okoreli neznabožac i surovi gonitelj hrišćana, koji je maštao o tome da oživi religiju starih Prusa.
Svakog hrišćanina koji bi dospeo na njegov posed on je ubijao i prinosio na žrtvu svojim paganskim bogovima. Živeo je od pljačke, kao i mnogi vitezovi u to vreme. Ali jednoga dana, dok se vraćao iz razbojničkog pohoda, Henrik naiđe na neobično lepog mladića koji je jahao konja crnog kao ugalj. Mladić mu obeća da će mu otkriti zlatne i dijamantske riznice, samo ako pođe za njim. Odmah krenuše, ali mladić je jahao sve brže i Henrik ga je jedva sustizao. „Za ime Boga, stani!“ Kad ču ove reči, mladić se okrete. Lice mu je bilo izobličeno. On sa negodovanjem procedi kroz zube: „Ipak si se spasao! Znaj da sam ja đavo i došao sam da se obračunam s tobom. Ali imao si sreće.“ Henrik pade na zemlju kao mrtav, a kad predveče dođe k sebi, nije više mogao da se smiri. Uskoro se obratio u hrišćanstvo, a ostatak života proveo je okajavajući grehe.
Ruska reč
