Izvor: Danas, 02.Jul.2015, 20:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Atina zauvek svedok istorijskog trenutka
Beograd - Te, sada već, davne 1995. naša zemlja još uvek je bila opterećena ratnim dešavanjima na prostoru nekadašnje SFRJ. Vrata sportistima bila su zatvorena tri godine unazad, vodila su se velika diplomatska previranja na svim nivoima i zahvaljujući ugledu i uticaju Bore Stankovića, koji je tada bio generalni sekretar FIBA, košarkaši SR Jugoslavije dobili su mogućnost da se kroz kvalifikacije domognu kontinentalnog šampionata, koji se 1995. održavao u Atini. Zlatu i nezaboravnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << utakmici sa Litvanijom, po mnogo čemu istorijskoj, prethodili su meseci puni neizvesnosti i velikog pritiska.
Naime, suočeni sa činjenicom da će posle decenija slave i uspeha, morati da krenu ispočetka, tačnije iz kvalifikacija, puleni Dušana Ivkovića morali su u roku od mesec dana da odigraju četiri kvalifikaciona meča (Turska, Estonija, BiH i Bugarska), a zatim i osam utakmica na samom šampionatu. Već tokom kvalifikacija Jugoslavija se suočila sa jasnim pritiskom, s obzirom da su diplomatskom aktivnošću i izvojevane vanredne kvalifikacije, pošto je ranije određeno svih 12 učesnika šampionata u Atini. Zbog Jugoslavije određene su dodatne kvalifikacije početkom juna, za dva "vanredna" mesta konkurisalo je pet reprezentacija, a Jugoslavija je do prestonice Grčke stigla tek nakon produžetaka u meču sa Bugarskom, domaćinom turnira. Bosna i Hercegovina je bojkotovala duel sa nama, koji je registrovan službenim rezultatom u koristi Žarka Paspalja i saigrača.
I danas je javna tajna da je malo koja reprezentacija gledala blagonaklono na povratak Jugoslavije na evropsku košarkašku scenu. U skladu sa tim, proradio je naš čuveni sportski inat i drskost u granicama pristojnosti. Svi do jednog odazvali su se pozivu selektora Dušana Ivkovića, koji je imao izrazitu želju da sa SR Jugoslavijom postane prvak Evrope. Napravljena je izvanredna atmosfera u timu, svi su se podredili uspehu reprezentacije. Divac, Danilović, Đorđević, Paspalj, Obradović, Savić nalazili su se u idealnim igračkim godinama (između 25 i 30). Za Bodirogu je prvenstvo u Atini predstavljalo debi za našu reprezentaciju na velikom takmičenju. Široj javnosti Bodiroga nije bio poznat, s obzirom da je još kao dečak iz Zrenjanina otišao u Zadar, a te 1995. bio je član italijanskog Stefanela.
Najteži meč u grupnoj fazi odigrali smo na startu protiv Grčke, koju smo savladali nakon produžetka. Trijumfi nad Litvanijom i Italijom bili su dokaz kvaliteta i pokazatelj da Jugoslavija ima kapaciteta za medalju - samo je bilo pitanje koje nijanse.
Na kraju grupne faze mnogi su predviđali da će se Jugoslavija i Hrvatska naći u finalu. U to vreme, na prostoru Hrvatske još uvek su trajala ratna dejstva, situacija je bila napeta i na samom prvenstvu. Mnogi igrači "kockastih" na čelu sa Stojanom Stojkom Vrankovićem odbijali su da novinarima iz Jugoslavije daju intervjue, bilo je i onih poput Dina Rađe, koji su uprkos evidentnoj tenziji, pristali da porazgovaraju i sa reporterima iz naše države.
Jugoslavija je lako preslišala Francusku u četvrtfinalu, usledio je još jedan "triler" sa Grčkom u polufinalu - sa srećnim ishodom, a zatim i nezaboravna utakmica protiv Litvanije. Sabonis, Marčulonis, Kurtinaitis i Karnišovas izbacili su prethodno Hrvatsku, naoštreni da Litvaniji daruju prvo evropsko zlato od raspada SSSR.
Sa 41 poenom, uz šut za tri poena 9/12, Aleksandar Đorđević bio je prva "figura" finala, veliku pomoć, u košgeterskom smislu, imao je od Predraga Danilovića i Dejana Bodiroge. Sabonis i Marčulonis imali su primedbe na suđenje, u jednom trenutku su, pred kraj utakmice, čak želeli i da napuste teren, ali je čuveni zagrljaj i životni savet Đorđevića upućen Marčulonisu bio dovoljan da se utakmica na regularan način privede kraju. Jugoslavija je zlatom iz Atine zapravo nastavila nisku najsjajnijih odličja sa kontinentalnog šampionata započetu 1989. prvenstvom u Zagrebu, zatim na šampionatu u Rimu 1991, koja je posle Atine produžena do prvenstva u Barseloni 1997.
Slavlje počelo na aerodromu
Uspeh u Atini doživljen je na teško opisiv način širom tadašnje SR Jugoslavije. Niko iz reprezentacije nije očekivao da će javnost tako slavodobitno doživeti uspeh iz Atine. Već na aerodromu, koji se danas zove "Nikola Tesla" na hiljade ljudi dočekalo je šampione. Sve do Skupštine Grada desetine hiljada navijača išlo je za autobusom u kome su bili Žarko Paspalj i saigrači, a zatim ih je ispod balkona dočekao nezapamćen broj ljudi. Delirijum oduševljenja nastao je kada su izašli na balkon sa peharom. Pod adrenalinom usledila je i "pesma" Dejana Tomaševića, neprikladna iz današnje perspektive.
Propustio doček zbog venčanja
Aleksandar Đorđević, aktuelni selektor Srbije, propustio je doček zato što je nakon finala ostao još par dana u Atini da bi završio određene obaveze oko venčanja, koje je nedugo zatim i usledilo sa njegovom dugogodišnjom devojkom Cecom, sa kojom ima dve ćerkice.
