Izvor: Politika, 19.Feb.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zima arapskog nezadovoljstva
Lideri koji se oglušuju o stvarnost – a to je najveća univerzalna boljka vođa – ne shvataju da su sami sebi najveći neprijatelji upravo onda kada smatraju da imaju najveću moć
Seizmički udari menjaju decenijama uspostavljanu topografiju arapskog sveta, ali revolt od Alžira, Tunisa i Libije do Egipta, Bahreina i Jemena ne tiče se ideologije već – biologije.
U središtu zime nezadovoljstva su obični >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Arapi koji, pod jarmom sopstvenih despota i stranih sila, iznad svega traže osnovne dokaze sopstvene ljudskosti.
Pravo da koriste sva svoja znanja i osećanja, da čitaju prave novine i gledaju istinske televizije, da uz šišu po čajdžinicama otvoreno pričaju o svemu, da kažu svoje i čuju tuđe mišljenje, da se udruže s kim žele, da slušaju muziku koju vole, da slobodno misle, da debatuju, slažu se i ne slažu, da rade, da učestvuju u svim aktivnostima kako bi se ostvarili – uključujući i onima koje im njihovi lideri surovo zabranjuju.
Narodni revolt stotina miliona Arapa, čije će se posledice osećati u vremenu koje sledi, govori o ljudima kojima je prekipelo da im se rođenjem osporava ljudsko biće, da im se otima državljanstvo kao pripadnika suverene države, da im se oduzima ljudsko pravo kao deteta Alahovog.
To ponižavanje je posledica mnogo čega: zloupotrebe vlasti, nepotizma, potkupljenog sudstva, opšte represije i policijske brutalnosti, nedostatka slobode govora, kontrole medija, korupcije, nejednakih šansi, siromaštva i nezaposlenosti, slabih ili nepostojećih javnih službi, dremljive administracije, lošeg obrazovnog sistema...
Moguće je pronaći još čitav niz faktora skrivenih iza demonstracija koje su već skinule dvojicu arapskih vladara a još dvojicu naterala da obećaju da se više neće kandidovati.
Mnogo je tumačenja zašto je nezadovoljstvo ovako eksplodiralo. Od stranica Fejsbuka do cena pirinča.
Listi bi mogla da se pridoda i „kultura odobravanja“ i neprotivljenja koja se prirodno razvija u autoritarnim režimima u kojima niko nema želju da bude taj koji će despotu reći da su on i njegova kamarila nepoželjni.
Običan muškarac i žena sa arapske ulice odrastaju u strahu od nedemokratskog društva uz osećaj rastuće frustracije da ne mogu da ostvare sopstvene potencijale dok istovremeno posmatraju svoje elite i njihovo enormno bogatstvo stečeno ne sposobnošću – već vezama s predsednicima, vođama, kraljevima, šeicima i emirima.
Ali, takva kultura trpeljivosti je koliko sedativ osionim vladarima, toliko i opasna uspavanka koja zna da ih košta glave.
Mladi, a oni do 30 godina čine dve trećine stanovništva arapskog sveta, posebno su poniženi lošim obrazovanjem i sve manjom šansom da se zaposle, da skupe novac za brak i da osnuju porodicu. Kada pokušaju da se požale, onda im moćni mohabarat – tajna policija – saopšti šta javno mogu da kažu, a šta ne. U suprotnom zatvor.
Onda su pukli. I nenadano pokazali da su spremni da uzvrate na način koji je koliko pre neki mesec bio nezamisliv. Pridružili su im se milioni drugih.
Milioni na ulicama, to se zove snaga naroda. Zvuči pomalo frazeološki, jer nas političari, u strahu da im se ne dogodi ulica, uče, zavaravaju ili lažu da ulica nije mesto na kome se isteruju prava.
Jeste, kada utvrdite otuđenost vaših predstavnika u parlamentu, nemoć pred administracijom, beskorisnost pred sudovima... Slobodu je teško definisati, ali njen nedostatak se lako prepoznaje.
Signala za uzbunu bilo je napretek. Nedostajao je samo katalizator – u formi samospaljivanja očajnika u Tunisu koje je oduvalo režim za koji se verovalo da je stabilan.
Ukoliko lokalni vladari nemaju razloga da budu iznenađeni nezadovoljstvom mladih, onda imaju sve razloge da budu iznenađeni ponašanjem najvećeg dela ljutite mase: zadivljujuće disciplinovani, hrabri i mirni.
Mubarak i Ben Ali mora da su se molili Alahu za nasilje jer bi ono opravdalo odgovor silom koja im je bila na raspolaganju. Narod nije upao u zamku.
Bilo je pokušaja da se protesti „ukradu“, da se isprovociraju milioni onih koji su tražili promene i slobode. Do sada su svi propali. Kao što nisu prošli ni pokušaji da se demonstracije prikažu kao zavere sabotera iz inostranstva.
Arapski svet, kao i Iranci na ulicama, pokazuje odanost principima o kojima se toliko govori u prestonicama demokratskih država: sloboda, demokratija, transparentnost, ljudska prava i vladavina prava.
Postoji i biologija stomaka, važna ekonomska i socijalna dimenzija čitave stvari. Arapski događaji, bez obzira na to da li su direktno artikulisani, umnogome su protest protiv divljeg kapitalizma i političke represije koja je neophodna da bi se takav model nametnuo i održavao.
U Egiptu nije počelo 25. januara 2011, već 7. decembra 2006. kada je u malom industrijskom mestu Mahala el-Kubra izbio štrajk zato što vlada nije ispunila zadata obećanja. Pandorina kutija bila je tada otvorena.
Fermentiralo je dakle pune četiri godine. Isto toliko trajalo je oglušivanje lidera koji nije shvatao – to je najveća univerzalna boljka vođa – da je sam sebi najveći neprijatelj upravo onda kada smatra da ima najveću moć.
Sve više ljudi bilo je nezadovoljno brutalnim nametanjem neoliberalne ekonomske politike bivšeg premijera koji je neumorno sprovodio zahteve MMF-a i Svetske banke: privatizaciju državnih fabrika, liberalizaciju tržišta, smanjivanje poreza najbogatijima, uvođenje subvencija velikom agro-biznisu koji je ubijao felahine po delti Nila.
Egipat nije zemlja u tranziciji, ali kako sve neodoljivo podseća na ono što gledam oko sebe. Recimo na upravo smenjenog ministra, promotera nekih pogubnih privatizacija i doskora nedodirljivog glasnogovornika neolib koncepta za koga mi je svojevremeno predstavnik Svetske banke u Beogradu rekao: „On radi više od onoga što mi od njega tražimo“.
Takva politika nije samo u Egiptu od koristi jedino biznis eliti i stranim kompanijama. Radnička klasa osuđena je na novu vrstu ropstva. Gledao sam kako na demonstracijama po kairskom Tahriru mašu isečkom za platu koja je između 50 i 90 dolara. I odmah se prisetio ovdašnjih vapaja o penzijama od 8.000, odsečenih prstiju otpuštenih očajnika, kampovanja na prugama i barikadama po putevima onih kojima godinama nije isplaćena zarada.
Kao i svuda, vlast ima dve opcije: da se osloni na silu ili da pokuša da popravi šta se popraviti može. Lideri arapskog sveta pokazuju da im je prvo rešenje mnogo bliže. Čak i posle Egipta i Tunisa gledajte šta rade u Libiji i Bahreinu. Šalju specijalce, vodene topove, suzavac.
Nekim vladarima regiona ostalo je malo vremena da reše ogromne probleme koji su decenijama erodirali njihov politički legitimitet – što oni nisu hteli da vide. Drugima je možda već prekasno.
Oni koji budu pokušavali da haos prebace na strane zavere i tajne planove imaće mnogo problema da ubede sopstvene javnosti koje budno prate bunt naroda i po izrazito proameričkim i antiameričkim režimima regiona.
Nikada se u napetim socijalnim okolnostima ne zna šta je incident a šta vrh ledenog brega koji izranja.
Boško Jakšić
objavljeno: 20.02.2011
.jpg)
