Izvor: B92, 25.Okt.2011, 15:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je Gadafi bio toliko čudan?
Putovao je sa atraktivnim ženskim telohraniteljima, obučen u vojnu unifromu i našminkan. Posetioce je primao u beduinskom šatoru, a jedan je čak i izgradio u Bedfordu, u SAD-u na imanju iznajmljenom od Donalda Trampa.
Mnogi diktatori su bili skloni neobičnom ponašanju, ali su Gadafijevi običaji bili zaista jednistveni, tvrdi Džerold Post, politički psiholog na Džordž Vašington univerzitetu.
Jedina zajednička stvar koju je imao sa ostalim diktatorima >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bila je narcisoidna ličnost. "Njegovi govori su bili vrlo narcisoidni - „Moj narod me voli, oni me svi vole i uvek će me štititi”, često je ponavljao i smatrao je nezamislivim da to nije istina", smatra Post.
Čudni diktatori
Mnogi diktatori su poznati po čudnom ponašanju. Mao Ce Tung, kineski komunistički vođa, odbijao je da pere zube, što je možda imalo korene u njegovom ruralnom poreklu, tvrdi se u memoarima njegovog lekara.
Turkmenistanski doživotni predsednik, Saparmurat Atajevič Nijazov, koji je vladao do svoje smrti 2006. smatrao je da žvakanje kostiju jača zube, kao kod pasa. Mesece u godini je nazvao po članovima svoje porodice.
Fransoa Divalie, poznatiji kao „Papa Doc", vladao je Haitijem od 1957. do 1971. Jednom prilikom je naredio da se svi crni psi u zemlji poubijaju, jer je verovao da se njegov politički protivnik pretvorio u jednog od njih. Divalie je izgradio čitav kult, uz vudu tradiciju i isticanje sebe kao izabranog od boga.
Ipak, bilo je i onih koji su ostali zapamćeni kao „normalni" - Sadam Husein i Staljin, na primer, nisu imali čudne sklonosti i navike.
Ono što je većini diktatora zajedničko jeste takozvani „zloćudna narcisoidnost", smatra Post. To je stanje ekstremnog egoizma u kom ti ljudi sebe vide kao spasioce nacije. Oni imaju paranoične stavove o teorijama zavere, krive strane sile kada stvari krenu naopako.
Gadafi je krivio Zapad i Al Kaidu za dešavanja u Libiji, tvrdeći čak da je neko sipao halucinogene u kafu pobunjenicima.
Zloćudna narcisoidnost oduzima svest i dozvoljava upotrebu svake neophodne sile.
„Gadafi je možda otišao izvan tipične zloćudne narcisoidnosti", smatra Post. Njegovo ponašanje je podsećalo na granični poremećaj ličnosti, koji karakteriše nestabilno raspoloženje.
„Bilo je vrlo uzbuđen kada bi u nečemu uspeo i tada se ponašao kao da je neuništiv", rekao je Post. Kada stvari nisu išle po planu bio je vrlo nestabilan.
Bizarna ponašanja
Neka Gadafijeva bizarna ponašanja imaju mnogo više smisla kada se posmatraju kroz svetlo graničnog poremećaja i zloćudne narcisoidnosti. 1970. je, na primer, osnovao i podržavao jedan američki religiozni pokret Božija deca koji je među brojnim kontroverznim stavovima propagirao i uverenje da je seks prihvatljivo sredstvo okrepljenja i preobraženja.
Zahvaljujući ovim slobodnim idejama, rođeno je makar po jedno dete iz zajednice žena pristalica pokreta i službenika iz Gadafijevog režima.
Iza grandioznosti
„Iza ove slike velikana i zloćudne narcisoidnosti krije se duboka nesigurnost i nedostatak samopouzdanja", tvrdi Post.
Ponekad ova nesigurnost ima tragične posledice. Diktator iz Ugande, Idi Amin, bio je nesiguran zbog nedostatka obrazovanja, zbog čeka je progonio intelektualce u svojoj zemlji.
Što se tiče Gadafija, narcisoidnost je ostala uz njega do samog kraja.
"On nije bio toliko psihotičan da je mogao da negira šta mu se dešava i da je izgubio svoju moć. Ipak, teško mu je bilo da poveruje da se sopstveni narod uzdigao protiv njega", dodao je Post.
Pogledaj vesti o: Gadafi, Vašington
