Izvor: Danas, 01.Jun.2015, 09:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamke nasilja na Bliskom istoku
Arapski svet i njegovi susedi zaglavljeni su u zamci nasilja. Borbe u Libiji, Siriji, Jemenu i Iraku zajedno s "proždrljivošću" grupa kao što je Islamska država uništavaju ekonomske veze koje su potrebne da bi se obezbedila dugoročna politička stabilnost. Zapravo, ponovnim iscrtavanjem ekonomskih granica regiona poslednji talas nasilja je doneo pravi trgovinski šok, čiji je pravi opseg i značaj uglavnom prošao nezapaženo.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << />
Iako su zbog širenja naoružanih grupa granice poroznije za konflikt, one su i manje propustljive za trgovinsku razmenu. Posledice toga su najosetnije na Levantu, gde su unapređeni saobraćaj i trgovinske reforme ojačale ekonomske veze između Iraka, Jordana, Libana i Sirije.
Trgovinska razmena između ovih zemalja je bila u proseku veća nego među njihovim arapskim pandanima, ali se smanjuje kako se nasilje pojačava. Regionalna trgovina je naročito otežana zbog zatvaranja sirijskih granica, budući da je odsečena glavna ruta koja povezuje širi Levant, države Persijskog zaliva i Tursku. Oštećene strane, koje nisu zapažene, obuhvataju libanske uzgajivače jabuka, koji žive od izvoza. Liban je od 2011. izgubio gotovo sva izvozna tržišta u Jordanu, Iraku i Persijskom zalivu. Zatvaranjem i poslednjeg graničnog prelaza Jordana sa Sirijom, ta zemlja se suočava sa sličnom sudbinom. Irak i Sirija bili su glavna izvozna tržišta Jordana, a zbog zatvaranja granica nastao je ekonomski haos među njegovim farmerima i proizvođačima. Farme u severnom Jordanu, koji je zapravo odsečen od Sirije, ne mogu više da prodaju svoje proizvode.
Ugrožene su i sve veće trgovinske veze Turske s Levantom i Arabijskim poluostrvom. Pogranični gradovi na severu Sirije su pre pet godina ubirali dividende od brzog ekonomskog rasta Turske. Sada su bukvalno odsečeni. Turski uvoz iz Sirije je opao za oko 74 odsto od 2010.
Regionu su očajnički potrebne nove trgovinske mogućnosti da bi se uhvatio u koštac s nezaposlenošću; umesto toga dobija trgovinsku diverziju. Turski izvozni proizvodi zaobilaze konfliktne zone tako što se transportuju alternativnim rutama, koje se, na primer, oslanjaju na Suecki kanal. Prema procenama u nedavnoj studiji Svetske banke, širi region Levanta je u prve tri godine građanskog rata u Siriji izgubio gotovo 35 milijardi dolara.
Posledice po političku ekonomiju regiona su ogromne. Klijentela, doduše slaba, koja je podupirala regionalnu trgovinu marginalizovana je konfliktom. Tako na primer, zatvaranje poslednjeg graničnog prelaza između Sirije i Jordana znači da se gasi zona slobodne trgovine koja je cvetala duž granice. Magacini i fabrike, investicije vredne više miliona dolara, zatvaraju se, a obližnje zajednice se hvataju u koštac sa ogromnom stopom nezaposlenosti i brzim ekonomskim padom.
To predstavlja suštinsku dilemu za političke odlučioce. Osim što uništava lokalne ekonomske veze i dobro uspostavljene lance snabdevanja, konflikt uništava i sam temelj na kojem se može izgraditi miran i prosperitetan društveni poredak. Kako tvrdi ekonomista i nobelovac Daglas Nort, dugoročno rešenje za konflikt obično iziskuje trajne ekonomske odnose, koji se najbolje neguju kroz specijalizaciju i trgovinu. Tu dinamiku je lako razumeti - povećanjem troškova nasilnog konflikta, guste ekonomske mreže i odnosi u kojima se izvršava višestruka razmena pružaju moćne podsticaje da akteri favorizuju mirna rešenja.
Zato će biti neophodno da novi ekonomski poredak stvori i održi novi stabilni politički poredak u regionu. Možda danas izgleda da je takav scenario daleki san, s obzirom na mnoštvo konflikata u regionu. Ali gola logika opstanka mnoge u regionu gura ka saradnji sa susedima kada je reč o pitanjima kao što su voda, energija i trgovina.
U Kurdistanu, na primer, vlasti stavljaju po strani političke, ideološke i istorijske netrpeljivosti da bi sarađivale s centralnom Vladom Iraka, Iranom i Turskom. Slično tome, ekonomski interes je prisilio Vladu Južnog Sudana da sarađuje sa Sudanom, od kojeg je postao nezavisan nakon građanskog rata 2011.
Na današnjem turbulentnom Bliskom istoku ekonomska saradnja više nije stvar izbora već neophodnost. Dobro prihvaćen odnos između ekonomske saradnje i političke stabilnosti biće od suštinske važnosti za iscrtavanje puta za izlazak iz aktuelnog haosa. NJegovo ignorisanje je recept za nastavak nasilja i rasparčavanje.
Adil Malik je inostrani saradnik u Ekonomijama muslimanskih društava na Univerzitetu Oksford. Basem Avadalah je bivši jordanski ministar finansija i izvršni direktor Savetništva Tomoh
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
