Izvor: Politika, 24.Sep.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sloboda zbora i dogovora ili zastrašivanja?
Država ima obavezu da zaštiti prava i slobode onih koji ne ugrožavaju druge svojim delanjem, a uprkos tome im se ugrožava fizička bezbednost
Ovih dana svedoci smo nepodnošljive lakoće zastrašivanja na globalnom i lokalnom nivou. Prvo su islamski teroristi ubili američkog ambasadora u Libiji zbog nekakvog filma s kojim taj ambasador nije imao nikakve veze, a zatim su hrišćanski i krajnje desni fanatici zapretili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da će krv teći ulicama Beograda, ako se LGBT aktivisti odluče da njima organizovano prošetaju. Pitanja na koje ovaj tekst treba da odgovori glase: Čija je sloboda preča, da li onih koji nešto pišu, crtaju i govore ili onih koji žele da im zastrašivanjem to onemoguće? Da li onaj koji se doživljava lično uvređenim zbog uvrede Proroka ima pravo da ugrozi život onoga koji je Proroka uvredio? Da li oni koji smatraju ličnom uvredom nečiju seksualnu usmerenost imaju pravo da ugroze bezbednost i život seksualno drugačije usmerenog čoveka? Zbog čega bi verska osećanja imala preče pravo od prava na slobodno izražavanje misli? Naposletku, šta je zadatak država koje se suočavaju s pretnjama onima koji drugačije misle i govore?
Treba se prisetiti da je veliki francuski prosvetitelj Volter svojevremeno, kada je katolička crkva u Francuskoj bila mnogo jača no što je danas, završavao svoje tekstove sa „smrvite bestidnicu”, misleći upravo na crkvu. Da li je Voltera trebalo zbog toga ubiti? Danas, kada u Francuskoj, Danskoj ili bilo gde, karikaturista naslika Proroka jedne od najmasovnijih konfesija, preti mu se smrću i mora ga policija stalno obezbeđivati. Salman Ruždi, pisac Satanskih stihova, zbog te knjige već decenijama živi u strahu pošto ga je svojevremeno ajatolah Homeini osudio na smrt. Domaći LGBT aktivisti su već nekoliko puta prebijani u Srbiji kada su se drznuli da upozore javnost o sopstvenom postojanju i ugroženosti prava. Crkveni autoriteti, obični sveštenici i raznovrsni krajnje desni besprizornici umeli su pozivati na nasilje, pa i primenjivati ga prema ovim ljudima (na stranu sad to što se, krajnje licemerno, nisu obračunali sa pedofilima, odnosno onim homoseksualcima koji su kriminalci u sopstvenim redovima). Dakle, verski autoriteti uzurpiraju nadležnost za određivanje šta je dozvoljeno a šta nije u društvu. Oni misle da mogu određivati ko sme a ko ne sme organizovano šetati ulicama ili, ako se vratimo na globalni nivo, smatraju da mogu određivati ko i šta sme biti predmet umetničkog izražavanja. Time se verski fanatizam uzdiže iznad prava čoveka da misli i dela onako kako smatra da treba, pod jednim jedinim uslovom, a taj je da ne ugrožava prava drugih ljudi.
Da li su prava hrišćana i heteroseksualaca ugrožena „Paradom ponosa”? Nisu, zbog toga što mogu ostati kod kuće ili otići na izlet u prirodu, ili voditi heteroseksualnu ljubav i, možda, stvarati decu, ako im se miroljubiva šetnja LGBT aktivista ne sviđa. Da li su prava muslimana ugrožena filmom (pisac ovih redova ga nije gledao, taman kao ni oni koji autora filma žele ubiti, pa ne zna da li išta vredi)? Nisu, zbog toga što niko muslimane ne tera da gledaju taj film. Štaviše, legitimno je da verski glavari pozovu vernike da film bojkotuju, ako nešto protiv njega imaju. Da li su prava muslimana ugrožena karikaturalnim predstavljanjem Proroka? Nisu, jer niko ih ne sme naterati da kupe štampu u kojoj se mogu naći dotične karikature. Prema tome, u oba slučaja se radi o grubom kršenju prava i sloboda drugih pozivajući se na sopstvena tobože povređena prava.
Ko i kako treba da odgovori na ugrožavanje prava i sloboda drugih ljudi? To je svakako ona institucija koja ima monopol na silu. Dakle, država ima obavezu da zaštiti prava i slobode onih koji ne ugrožavaju druge svojim delanjem, a uprkos tome im se ugrožava fizička bezbednost. Ako to država nije u stanju, onda se ona pokazuje nesposobnom i bespomoćnom pred nasiljem onih koji na to nemaju pravo ili, što je još gore, saučesnikom u uskraćivanju prava i sloboda, odnosno diskriminaciji jedne grupe građana, LGBT aktivista, i favorizovanjem druge grupe građana, krajnjih desničara i hrišćanskih fanatika. Kada je u pitanju globalni plan, različite države treba usko da sarađuju u suzbijanju islamskih terorista, jer ugrožavanje života nemuslimanskih civila ne može biti opravdano čak ni stvarno učinjenim nepravdama američkog imperijalizma prema muslimanima, a kamoli bilo kakvim slikama ili tekstovima.
Intelektualci i politički vođi imaju najveću odgovornost pošto oni treba da odluče čemu će se privoleti – da li pravima i slobodama čoveka ili poslušnosti autoritetu verskih glavara. Hrišćani i muslimani bi podjednako trebalo pred sobom da imaju što bolje primere i što nedvosmisleniji izbor.
Jovo Bakić
objavljeno: 25.09.2012.
