Izvor: Politika, 19.Jul.2011, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekvijem za Libiju
Tamo uništavaju jedan narod - sve pred ravnodušnim očima anesteziranog svetskog javnog mnjenja
Kao analitičar domaćih političkih zbivanja ovaj tekst bih mogao početi kratkim osvrtom na odluku Esada Džudževića da se više ne smatra članom vladajuće većine. Ne ulazim sada u razloge kojima je Džudžević taj korak pravdao, ne mislim, takođe, ni da će njegov potez trenutno naročito zakomplikovati političku scenu, niti da će ugroziti vladajuću većinu u Skupštini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbije, ali skrećem pažnju da je Džudževićeva „principijelna odluka” samo uvertira i tek blagi nagoveštaj onoga što ćemo gledati u narednom periodu, a o čemu sam na ovim stranicama pisao pre nekoliko meseci, povodom ukidanja tzv. blanko ostavki. Nema doslovno nikoga iz političkog života, bilo da je u vlasti, bilo u opoziciji, ko se privatno nije složio sa mojom tadašnjom ocenom da će navodno „oslobađanje” poslanika od stege partijskog mandata zapravo dovesti do berze poslanika, ad hok trgovine poslaničkim mandatima i, sve u svemu, obesmišljavanja izbornog procesa, dalje kompromitacije demokratskih procedura i još većeg izneveravanja volje naroda nego do sada.
Ali pritisak briselskih činovnika, NVO sektora i domaćih „eksperata”, uz pozivanje na „evropska iskustva”, stavove Venecijanske komisije i obavezu ispunjavanja postavljenih nam „domaćih zadataka”, bili su jači ne samo od argumenata, nego čak i od realnog, dugoročnog interesa domaće partijske oligarhije. Uzgred rečeno, kada ovako klecaju pod relativno slabim pritiskom, i to još u stvari u kojoj je donekle ugrožen i njihov lični, odnosno grupni interes možemo samo pretpostaviti kako i koliko se opiru i koliki otpor pružaju po drugim pitanjima.
Ne mogu, međutim, da se bavim lokalnim političkim tricama kada se tu pred nama, pred ravnodušnim pogledom svetske javnosti, uz ćutanje ili čak odobravanje svetske intelektualne elite, ubija jedna država i krvari jedan narod, veštački spajan i razdvajan tuđom političkom voljom i lenjirima kolonijalnih kartografa. Ako smo nekada imali dilemu kako to da se svetsko javno mnjenje zamajava raznim glupostima i polako privikava na scene razaranja u Jugoslaviji, Iraku, Libanu ili Avganistanu, sada možemo natenane studirati kako to funkcioniše.
„Ubijaju jedan narod!”, uzvikivao je Viktor Igo u francuskoj skupštini 29. avgusta 1876. i govorio o interesima, ravnodušnosti i licemerju svetskih vlada, pri tome apelujući i računajući na „čovečnost”, „čovečanstvo” i svetsko javno mnjenje. Danas je stvar još mnogo gora – danas tzv. svetskim javnim mnjenjem gotovo u potpunosti gospodare vlade i vladari koji sada govore upravo u ime „čovečanstva”, „humanosti”, „demokratije” i ,,ljudskih prava”. Igo je, uzgred rečeno, u tom svom čuvenom govoru govorio o Srbima. Bio je to pretprošli vek. Krajem prošlog, Srbi su ponovo bili meta udružene nepravde, licemerja i ravnodušnosti. Zato bismo mi morali biti poslednji na svetu koji će podleći ovom malignom koktelu brutalne sile, oportunizma, površnosti i potiskivanja koji dominira svetskom politikom i svetskim javnim mnjenjem i ne bi nam smela biti nikakva uteha to što su, navodno, „drugi još gori”, i što su, na primer, Bugarska, Hrvatska i još neke zemlje u svom oportunizmu i ulizištvu svetskim moćnicima otišle i koji korak dalje.
Za razliku od mnogih zapadnih – pa i nekih ovdašnjih – političara, institucija i intelektualaca, ni ja ni NSPM nikada nismo dobili nijednu libijsku donaciju, niti na nju računamo u budućnosti. Nikada nisam imao mnogo simpatija za libijski sistem i njegovu kombinaciju islama, socijalizma i neposredne demokratije, niti za Gadafijev bizarni i ekstravagantni stil. Ali, zaboga, tamo besni rat, tamo uništavaju jednu zemlju i ubijaju jedan narod – sve pred ravnodušnim očima anesteziranog svetskog javnog mnjenja i uz apsolutno morbidna, sve apsurdnija, sve ciničnija i sve bahatija obrazloženja vodećih ličnosti zapadnih intervencionista.
Dok bombe NATO-a neselektivno pljušte po civilnim i vojnim ciljevima širom Libije, i dok uz takvu vazdušnu potporu pobunjeničke snage vode tenkovske ofanzive na širokom frontu oko Brege i prema Tripoliju, Hilari Klinton i njen britanski kolega izjavljuju da se napadi moraju nastaviti i intenzivirati jer „Gadafi nastavlja da tlači svoj narod i ugrožava ga”.
Vredi, takođe, obratiti pažnju i na držanje Rusije i Kine, koje ne samo da su dozvolile izglasavanje rezolucije u Savetu bezbednosti kojom se zapadnim saveznicima daju praktično odrešene ruke za intervenciju u Libiji nego čak nisu mogle ili nisu htele da spreče podizanje međunarodne optužnice protiv Muamera Gadafija, optužnice kojom se – još jednom – međunarodna pravda pokazuje kao instrument i sluškinja zapadnih dnevnopolitičkih interesa. I dok pesimisti smatraju da je to dokaz slabosti i nemoći Rusije i Kine da se ozbiljno suprotstave volji zapadnih imperijalista u stvarima u kojima je ovima zbilja stalo i na kojima insistiraju, optimisti, pak, pokušavaju u tome da pronađu elemente lukavstva i namere da se zapad uvuče u jedan besperspektivan pustinjski rat i tako izblamira i oslabi. Ali šta god od toga da je slučaj, činjenica je da se ubijanje Libije nastavlja i da niko ništa ozbiljno ne preduzima da se to spreči.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 19.07.2011
.jpg)
