Izvor: Večernje novosti, 02.Okt.2014, 22:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pavlović: Zaslužili smo film i mi!

Od izveštača iz TripoliRetka su putovanja sa srpskim klubovima i nacionalnim selekcijama gde se ne sretne bar jedan naš čovek na "privremenom radu". Ni Tripoli, u srcu Peloponeza, nije izuzetak. Pronašli smo jednog, ali i te kako vrednog - kapitena zlatne "čileanske" generacije iz 1987. Milana Pavlovića, koji od juna ove godine rukovodi mlađim kategorijama Asterasa. - Posle sedam godina rada u Olimpijakosu u svojstvu pomoćnog trenera i čoveka zaduženog za rad sa mlađim selekcijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ovog leta sam se obreo u Asterasu. Vlasnici kluba žele da omladinski pogon značajnije popunjava prvi tim i to je prioritet. Sada su tu Bakasetis i Kurbelis, nadamo se da će uskoro još momaka ući u prvi tim. Važno je da je filozofija rada ispravna, rezultati će stići - počinje priču Zoran Pavlović. Nezaobilazna tema u razgovoru sa direktorom omladinske škole Asterasa je svakako uspeh omladinske reprezentacije iz Čilea 1987. Tada je Pavlović sa kapitenskom trakom oko ruke predvodio Jugoslaviju do svetskog trona. - Od pionirske do mlade reprezentacije sam bio kapiten, svojevrsna sprega između trenera i igrača. Bilo je tu, naravno, mnogo boljih fudbalera od mene, ali sam uvek znao da "zalegnem" za ekipu. Tako je bilo i posle incidenta koji se dogodio u Santjagu 15. ili 16. dana takmičenja kada je nekoliko igrača trebalo da se vrate u Jugoslaviju zbog kašnjenja na povečerje. Rekao sam da u tom slučaju vrate i mene, pa je kasnije sve rešeno mirno i osvojili smo svetsku krunu. SANjAM DA BUDEM SELEKTOR SRBIJE Kapitenu zlatnih "čileanaca" ne manjka ambicija, naprotiv. Iako trenutno radi sa mlađim kategorijama Asteras Tripolisa njegove misli i planovi idu mnogo, mnogo dalje. - Imam dva cilja u pozivu kojim se bavim. Da sa nekim timom osvojim Ligu šampiona i da postanem selektor Srbije. Trudiću se da ih jednog dana dostignem, jer čovek koji nema cilj neće nikada ni moći ništa da postigne - uverava Pavlović. Uvertira u istorijski uspeh je bila daleko od uspešne. Peto mesto na EP u Subotici nije ulivalo veliku nadu. - Pred to prvenstvo sam se povredio i u suzama napustio teren. Sećam se da mi je pokojni Miljan Miljanić rekao: "Ne brini sine, sve će ti se to vratiti ubrzo". Verovao je u nas, a i mi smo bili sjajna grupa igrača ljudi koja je sve vreme verovala u uspeh. Uz Miljanića je još samo, takođe pokojni, Stevan - Ćele Vilotić verovao u nas. Njih dvojica su bili jedini na aerodromu koji su nas ispratili, a dočekala nas je cela država. Turnir u Čileu je opisan "milion" puta iz raznih uglova, nedavno je izašla i knjiga o Mundijalu, a Pavlović na pitanje o paraleli sa Montevideom odgovara kao iz topa: - Zaslužujemo i mi film, ne samo knjigu. To što smo ostvarili je nestvarno, počev od pobede protiv Čilea u inat Pinočeu i krcatom stadionu u Santjagu, pa preko trijumfa nad Brazilom Robijevim golom u 90. minutu, do završnog uspeha. Od početka su nekako pune tribine bile protiv nas, a na kraju su u finalu protiv SR Nemačke svi navijali za nas. Za razliku od ostalih zlatnih momaka iz te generacije, Pavlovićeva seniorska karijera se, uglavnom, odvijala daleko od velike scene. - Za mene je Željezničar, čiji sam dres tada nosio, mogao da se meri sa čileanskim timom. Škoro, Baždarević, Šabanadžović, Nikić, Samardžija, Bahtić i ostali, kakvi su to igrači i ljudi bili teško je rečima opisati. Proveo sam šest prelepih godina u Želji, a onda je usledio rat... Boban je stigao do Milana, Jarni do Juventusa, Mijatović, Šuker i Prosinečki do Reala, a Pavlovićev inostrani put je bio neuporedivo mirniji. - Otišao sam te ratne 1992. iz Sarajeva bukvalno poslednjim avionom. Nisam imao menadžera, a postojale su brojne opcije iz Nemačke i Španije. Zvučaće neverovatno, ali prelazak u Olimpijakos mi je propao zbog toga što ljudi iz kluba nisu mogli da dođu do broja mog telefona! Siguran sam da sam mogao da napravim bolju i veću karijeru izvan Grčke, ali ne žalim. Stekao sam mnogo prijatelja širom stare Jugoslavije, Grčke i Evrope i to smatram svojim najvećim bogatstvom - "poentirao" je na kraju predvodnik nenadmašnih, zlatnih, klinaca iz 1997. Milan Pavlović. VEZA SA "KLASIĆIMA" NERASKIDIVA Biseri iz Santjaga su decenijama rasuti po celom svetu, a po rečima Milana Pavlovića, veza među učesnicima Mundijala za pamćenje je takva da nije potrebno ni održavati kontakt. - Sa Peđom Mijatovićem se stalno čujem, nedavno me je ugostio u Realu. U kontaktu sam i sa Šukerom, Jarnijem i Petrićem, ali i oni sa kojima se ne čujem su uvek tu negde. Postoji ta nevidljiva aura koja će do kraja života održavati to poštovanje među nama. Možemo da se ne čujemo i ne viđamo, ali uvek ćemo pratiti jedni druge - objašnjava Pavlović.
Pogledaj vesti o: Libija,   Tripoli

Nastavak na Večernje novosti...