Izvor: Politika, 14.Apr.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mogu da budem vatra, ali to ne želim
Ono što se dešava u Libiji za mene je skoro misterija, ali mislim da je teško da ćemo posle tolikih krvoprolića tamo videti demokratiju
Jedan od najpopularnijih izraelskih pisaca u svetu David Grosman učestvovao je na petom po redu „Prosefestu”, koji se još danas održava u Novom Sadu. Grosman je autor knjiga „Osmeh jagnjeta”, „Intimna gramatika“, „Vidi pod: ljubav”, „Budi moj nož”, „Njeno telo zna”, publicističkih dela „Žuti vetar”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Slušajući na žici: Razgovori sa Palestincima u Izraelu”, i drugih. Njegov novi roman „Do kraja zemlje” (izdanje „Arhipelaga” iz Beograda) govori o istoriji izraelsko-palestinskih odnosa, kao i o savremenim događajima, dok finale pripada pripovesti o smrti piščevog sina Urija u jedinicama izraelske vojske, u Libanu, na samom kraju rata sa Hezbolahom. Poznati pisac, znan je najpre po svojim zalaganjima za mir, pozivima za preispitivanje ekstremističke izraelske politike, i za rešavanje sukoba pregovorima.
Jednom ste rekli da stanovnici područja napetih sukoba govore „plićim” jezikom što je sukob dublji. Međutim, objašnjavate i svojevrsno jezičko oslobođenje?
Kada živite okruženi nasiljem ne želite da budete u kontaktu sa stvarnošću. Prirodno je da se tada vaša duša sužava. To osećaju ličnosti, porodice koje su iskusile traume, kao i čitava društva. Upravo zbog toga što je jezik tako snažna spona sa životom treba imati reči za sve prelive i nijanse osećanja. Tako ste više u kontaktu sa realnošću. Međutim, svuda oko sebe osećam skučenost jezika, pod uticajem medija. Jezik koji nije dovoljno iznijansiran dominantan je u svim zemljama, a posebno u onima koje su osetile ratne sukobe. Ali, treba da insistiramo na tome da svaku stvar nazovemo svojim imenom, ne imenima koja nalažu vlada, mediji ili vojska. Samo tako povratićemo svoju individualnost. Ja kroz pisanje pronalazim intimni jezik. U knjizi „Intimna gramatika” bavio sam se teškoćama na koje ličnost, u brutalnom okruženju, nailazi u potrazi za osobenošću.
„Do kraja zemlje” Vaš je najličniji roman, u kojem ste opisali, kako ste rekli, ono što se više ne može vratiti. Ali, ipak u pisanju doživljavate gotovo mističku utehu?
Kada vam se desi lična katastrofa, prvo osećanje koje zatim sledi jeste potpuna paraliza, krah. Međutim, kada sam počeo ponovo da pišem osetio sam mogućnost da povratim aktivnost, više nisam bio samo žrtva. Shvatio sam da imam dovoljno života i strasti za stvaranjem, koje mogu da udahnem u sopstvenu priču, u likove i reči.
Da li ste nekada imali želju da se osvetite?
Na trenutke, naravno, imao sam osećanja mržnje, osvete, besa... nepodnošljivo je samo misliti o gubitku života, ne samo moga sina, već i mnogih drugih Izraelaca i Palestinaca. Strašne su to stvari, koje su ipak mogle da budu rešene i drugačije, a ne nasiljem. Otkrio sam da kada sam bio prepun besa nisam više bio u kontaktu sa svojim sinom. A ja želim da budem sa njim u dodiru. Lako je biti ispunjen gnevom , veliko je to iskušenje, koje je uvek dostupno. Za minut mogu da se pretvorim u vatru besa, ali to ne želim.
Ljudi u Izraelu, kao i na Balkanu, nose teško breme istorije, koja je zapravo veštačka tvorevina, sazdana od ideologije i političkih grešaka. Gde je za Vas stvarni život, prava realnost?
Pametno ste to rekli. Mislim da je istorija priča koju sebi izgovaramo, ali mogu da postoje i druge priče. Ipak, priče koje stalno prepričavamo mogu ponekad da postanu i naše tamnice, koje nas sprečavaju da napredujemo i da započinjemo nove živote. Ljudi postaju zavisni od svojih priča i tragedija, uživaju u ulogama žrtava. Ali, teško je definisati trenutke pravog postojanja, njih najpre nepogrešivo intuitivno osećamo kada uradimo nešto autentično, ono što pripada samo nama kao ličnostima, a ne društvu ili buci oko nas. Kada se okružimo „mehurom tišine”, i kada zaista razgovaramo sa drugim ljudskim bićem, to je sjajno jer istoga trenutka ponovo nešto zadobijamo.
Šta Vam je bilo teže, da Vas kao pacifistu ne shvataju sunarodnici, ili stvarni protivnici, Palestinci?
Borim se za mir, ali nisam pacifista, zbog toga što pacifista nikada ne nosi oružje. Međutim, ja sam bio u vojsci, učestvovao sam u ratnim sukobima, moja dva sina takođe su bili vojnici u ratovima. Nažalost, ne verujem u pacifizam na Srednjem istoku zbog toga Izrael više ne bi postojao da su svi Izraelci pacifisti i da nema vojske. Shvatam to vrlo ozbiljno i mislim da sam realistična osoba koja do srži poznaje naš tamošnji život, koja poznaje količinu nasilja, fundamentalizma, rasizma među arapskim zemljama. Ali, ipak se iz sve snage borim za mir jer znam da ćemo samo tako i jedni i drugi imati stvarni život. Stoga je bolnije kada vas ne razumeju sunarodnici, jer je ta veza iskonska i tragedija je veća kada otvorenih očiju srljate u katastrofu.
Ipak, trudite se da razumete Palestince, provodili ste vreme u njihovim ratnim logorima, učili njihov jezik. Šta mislite o politici nametanja demokratije bombardovanjem civila?
Arapske zemlje su već toliko razorene da skoro svaki korak uzrokuje dalje razaranje. Ono što se dešava u Libiji za mene je skoro misterija, ali mislim da je teško da ćemo posle tolikih krvoprolića tamo videti demokratiju. Pre će to biti neki novi diktator, novoga imena, koga podržavaju druga plemena u Libiji. Najoptimističniji sam kada je reč o Egiptu, impresivan je način na koji su zbacili Mubaraka i sada idu na slobodne izbore. Želeo bih da zaista i ukorene demokratiju, zbog toga što ona ne znači samo vladavinu većine, već i prava za manjine, za nemuslimane i Kopte, za homoseksualce. Velika bolest muslimanskog sveta su i ženska prava. Kada je Gadafi počeo da bombarduje sopstveni narod, bio sam ponosan kada je međunarodna zajednica odlučila da reaguje protiv te masovne klanice. Sada imamo istu klanicu u Libiji, koju je kreirao Zapad.
Kabala kaže da Bog broji ženske suze. Kako u svetlosti ove ideje vidite svoje ženske likove, posebno Oru iz knjige „Do kraja zemlje”, kao i ljubav?
Ne mistifikujem žene. Ora ima puno svojih grešaka, ona je muza života koja stoji čvrsto na zemlji. Oduvek sam više učio od žena, koje su više u kontaktu sa svojim unutarnjim životom od muškaraca. Zbog toga imaju bogatiji život. U pravoj ljubavi dopuštate da vas neko osvoji, da „naseli” vaše biće, i tako oživljavate stvari koje su sakrivene i potisnute duboko u vama. To može da bude bolno, ali to je dobar i značajan bol.
Marina Vulićević
objavljeno: 15.04.2011.
