Izvor: Politika, 10.Jul.2011, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miris jasmina i smrad baruta
Ćutnja zbog bombardovanja Tripolija ili obračuna sirijske armije po gradu Hami je zaglušujuća
Despotski vladari, bezubi parlamenti, korumpirani sudovi, svemoćne snage reda. Naviknuti decenijama na apsolutističko življenjeda im niko ne kaže „ne”, arapski lideri mora da su u prvim danima Arapskog proleća bili zaprepašćeni.
Ko bi pomislio da će ova godina postati velika prekretnica arapskog sveta. Svi su znali za potmule političke i socijalne tenzije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za nezadovoljstvo osiromašenog i obespravljenog sveta, za njihova nadanja kojasu posle decenija iščezavalapoput fatamorgana u pustinji.
Niko nije predvideo oluju koja je stigla bez upozorenja. Krenula je iz Tunisa, što je takođe potvrda neočekivanosti, prelila se u najveću zemlju arapskog sveta, Egipat. Arapsko proleće je potom uzdrmalo društva od Alžira do Jemena, od Libije do Bahreina i Sirije.
U trenutku se činilo da će arapski diktatori padati kao domine, ali „nečuvena drskost” naroda koji je izašao na ulice je kod vođa probudila bes. Naredili su da se u neposlušnike puca, bojevom municijom. Neki će to skupoplatiti.
Tunišani i Egipćani su bez sumnje napravili istoriju, ali drugi režimi prema kojima se uputio revolucionarni virus ne pokazuju znake spremnosti da dozvole imploziju vlasti.
Šest-sedam meseci od početka Arapskog proleća ima znakova da revolucije počinju da gube snagu. Ponovno se, uz nešto kozmetičkih poboljšanja, uspostavlja status kvo. Ima despota koji su i dalje na vlasti samo zato što se i dalje ne ustežu da koriste brutalnu silu.
Anciens régimes(stari režimi) su se brzo organizovali okupljajući oko sebe ugrožene partijske kadrove, korumpirane biznismene, povlašćenu birokratiju i armijske oficire – sve koji bi da po svaku cenu sačuvaju privilegije. Decenijama su gradili klijentski sistem koji se žilavo brani. Na tri načina.
Prvi model koristila je turska armija posle udara 1960, 1971. i 1980. – nelagodna izvedba sporo napredujuće demokratije pod vojnom kontrolom koja pokazuje da ništa još nije gotovo: Tunis i Egipat.
Drugi je više nego oprezno reformisanje po direktivama spolja. Menjati da se ništa bitno ne bi promenilo. Kraljevi Maroka i Jordana kovertirali su deo svoje apsolutističke moći parlamentima i vladama, ali niko ne može još da tvrdi da sve nije iluzija demokratije. Demonstranti u Jemenu i dalje kampuju po glavnom gradu čekajući da neko sa strane odluči o sudbiniomrznutog predsednika.
Bahrein je nateran na nacionalni dijalog šiita i manjinskih sunita na vlasti, mada su podele nepromenjeno duboke. U ostalim delovima Zaliva (kao i u Alžiru) vladari su odmah svojim podanicima ponudili novac. I ništa više. Saudijski kralj je čak pokazao da je spreman da se zakači i sa Amerikancima ukoliko zatraže bilo kakve reforme.
Sada treći, najteži deo, represija: Sirija i Libija. Vlast u Damasku je osloncem na čistu silu razbila iluzije onih koji su mislili da je silina nezadovoljstvanaroda sama po sebi dovoljna da pobedi. Isto to je potvrdio i pukovnik u Tripoliju, mada je tamošnji građanski rat razotkrio prave namere Zapada da pod plaštom humanitarne intervencije promenirežim.
Prvi čin revolucionarne drame arapskog sveta se završio. Drugi čin više smrdi na barut nego što miriše na jasmin.
Vodećim svetskim silama trebalo je dosta vremena da shvate šta se događa. Zapad je toliko bio zatečen silinom protesta da se u početku nadao da će njegovi verni saveznici preživeti buru. Podrška Pariza Ben Aliju u Tunisu bila je sramna. Amerikanci su hvalili Hosnija Mubaraka gotovo do poslednjeg dana.
Potom je Zapad uperio daljinski prema Libiji. Bilo je jasno who’s running the show, ko vodi igru. Uplitanje sa strane oblikovalo je rezultat libijskog revolta. Revolucija je od ranih dana bila u opasnosti.
Gadafi je, nema sumnje, prokockao šansu da od Libije napravi Norvešku na Mediteranu, da naftno bogatstvo bolje upotrebi za sopstveni narod. Njegovi rivali su upotrebljeni na drugi način. Postrevolucionarna Libija rizikuje da bude podeljena između stranaca i neke nove, potkupljive lokalne elite. Demokratija koja će smeniti vlast pukovnika svešće se na povremene izbore, kakvih je prepuna novija istorija Arapa.
Libija na površinu izbacuje jedan od ključnih problema pred kojim je Arapsko proleće: nedostatak međunarodne podrške autohtonim političkim i ekonomskim modelima koji ne pripadaju ni kineskoj autoritarnosti ni zapadnom neoliberalizmu. Bilo bi vreme da Tripoli, Kairo ili Damask pogleduje prema Oslu i Braziliji, ali Vašington, London ili Pariz to nikako ne žele.
Pokazuje se da bilo kakav socijalni, ekonomski ili politički program Arapskog proleća – da bi bio ostvariv – mora da bude kompatibilan sa zahtevima Zapada koji se posle početne zbunjenosti brzo uključio u regionalna pomeranja. Kao svojevremeno u Iraku, Libijci koji su živeli na Zapadu preuzimaju ključne uloge kod pobunjenika.
Jedni misle da Bašar el Asad i Moamer el Gadafi još mogu da trijumfuju nad pobunjenim delovima svojih naroda. Drugi prebrojavaju dane čekajući kolaps oba sistema. I dok ljudi ginu, nameće se pitanje zašto Vašington, London, Pariz, Moskva ili Peking nisu na strani demonstranata sa arapske ulice?
Klasično diplomatsko objašnjenje u stilu „bolje đavo koga znate nego đavo koga ne znate” nije dovoljno. Čak je infantilno.
Baš zato što su sasvim retki zapadni političari naslućivali peščanu oluju, ćutnja oko bombardovanja Tripolija ili obračuna sirijske armije po gradu Hami je tako zaglušujuća. Sve se manje-više svodi na učtive pozive Gadafiju i Asadu da se povuku „pre nego što bude kasno”.
Čak su i Rusija i Kina – iako ljute što su dopustile da NATO izađe iz dozvoljenog mandata UN u Libiji, pa zato koče sankcije Siriji – upale u klopku diplomatske lažljivosti. Nema odgovarajućih osuda krvoprolića. Sve velike sile su, svaka iz svojih razloga, zagazile u moralnu kaljugu.
U Libiji je nekome draža jedna, a nekome druga strana, ali kako prećutati snimak iz Sirije koji je postavljen na Jutjub: usamljeni demonstrant uzima kamen i baca ga da bi se videlo kako u narednim sekundu njegov život nestaje.
Da li Obama, Sarkozi, Kameron, Medvedev i Đintao smatraju da je to pobeda protiv globalnog terorizma? Šta li već.
Koliko još života treba da se ugasi po Siriji, Libiji ili Jemenu da bi čuli da je ljudski život, svaki ljudski život, najdragoceniji i da ga treba braniti po svaku cenu? Kada će, i da li će, lideri sveta shvatiti da realpolitika ne sme da trijumfuje nad etičkim vrednostima? Neka zvuči idealistički, ali zašto obični ljudi tako olako prihvataju da ih vode oni koji će prvo žrtvovati moralne standarde pa sve ostalo?
Arapsko proleće traje, i suviše je rano donositi konačne zaključke kako će se sve završiti u svakoj od zemalja regiona, ali čini mi se da nije prerano reći da su velike svetske sile moralni gubitnici.
Oklopna vozila, tenkovi, helikopteri i artiljerija će u krvavim obračunima koji tek slede pobiti mnoge nenaoružane civile. Arapi to svojim despotima sigurno neće zaboraviti, bez obzira na to da li ih ovoga puta poraze ili ne. Ali zapamtiće i svima onima koji im nude lukrativne ugovore za kupovinu nafte ili prodaju oružja, a danas ćute.
Pod uticajem slavlja po ulicama Tunisa, Kaira ili Bengazija, mnogi kao da su zaboravili da revolucije ne moraju uvek da uspeju. Ono što se pre dve decenije dogodilo po centralnoj i istočnoj Evropi ne mora obavezno da se ponovi na Bliskom istoku.
Boško Jakšić
objavljeno: 10.07.2011
Pogledaj vesti o: Tripoli
.jpg)
