Izvor: Politika, 11.Nov.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Libija, drugo ime za katastrofu
O njoj više niko u Vašingtonu ne želi da govori jer je prerasla u prvorazredni skandal sa ubijenim ambasadorom kome Hilari Klinton nije htela da pošalje dodatno obezbeđenje
Libija više nije ime države već skandala, ocenjuje jedan bivši američki diplomata koji je službovao u ovoj zemlji.
Ono što je trebalo da bude još jedna uspešna „humanitarna” intervencija Zapada protiv diktatora koji „ubija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sopstveni narod”, završilo se kao katastrofa za severnoafričku državu i fijasko za Ameriku kojoj su ambasadora ubili isti oni koje je prethodno oslobodila od Gadafija.
Nema nikoga ko Libiju posle Muamera Gadafija ne naziva neuspešnom državom – haraju različite milicije koje se bore za vlast, pljačkaju, kidnapuju i ubijaju, centralna vlada ne postoji, nema organa koji bi garantovali bezbednost pa Al Kaida i Islamska država (ID) tamo pronalaze idealne uslove i prete da osvoje bogata naftna polja. Nažalost, u to se uverilo dvoje službenika srpske ambasade koji su prekjuče oteti na putu iz Tripolija ka Tunisu.
Stanje u Libiji ogleda se i u dešavanjima u SAD, jednoj od zapadnih zemalja koje su bombardovale Gadafijeve snage 2011, pomažući njegovim neprijateljima da ga sklone s vlasti. Kada je trebalo slati vojsku u rat, Vašington je brujao o Libiji kao o zemlji koja će procvetati kada joj SAD pomognu da svrgne vlastodršca. Ubrzo je postala, kako ju je pomenuti diplomata nazvao u tekstu u „Njujork tajmsu”, „radioaktivna” tema kojom niko ne želi da se bavi iz straha da mu karijera ne bude uništena. Poraz je postao očigledan u Bengaziju 2012. kada su islamisti, koje je Vašington podržavao u ratu protiv Gadafija, ubili četvoro Amerikanaca uključujući ambasadora SAD u Libiji Kristofera Stivensa.
Ironijom sudbine, američki ambasador usmrćen je u zemlji u kojoj je Amerika „humanitarno” intervenisala, a njegove ubice došle su iz redova pobunjenika za koje se na Zapadu tvrdilo da su legitimna opozicija despotu iz Tripolija. Da stvar bude još gora, Stivens je pre nego što je postao prvi diplomata u Libiji bio veza između opozicionih milicija i Vašingtona, neko ko je tim organizacijama neposredno pomagao.
Uklanjanje omraženog zapadnog neprijatelja trebalo je da se u javnosti predstavi kao spoljnopolitički uspeh predsednika Baraka Obame i trijumf doktrine Klinton o humanitarnim intervencijama koje sprečavaju genocide i donose demokratiju. Realnost na terenu i Stivensova smrt poremetili su te planove. Nastao je prvorazredni skandal Obamine vlade i njegove državne sekretarke Hilari Klinton. Bila je to godina u kojoj su se održavali predsednički izbori i Bela kuća je s razlogom strahovala da bi afera „Bengazi” mogla da umanji Obamine izglede na biralištima. Zato je administracija udar u Bengaziju pokušala da predstavi kao spontani izliv besa ekstremista, kivnih na Zapadnjake zbog filma koji se kritički odnosi prema muslimanima, da bi na kraju priznala da je reč o organizovanom terorističkom napadu.
Klintonova je nedavno ponovo pred kongresmenima svedočila o ovom slučaju. Tadašnja šefica diplomatije i sadašnja kandidatkinja za šefa Bele kuće priznala je da je Stivens nebrojano mnogo puta tražio od Stejt departmenta da mu se dodeli dodatno obezbeđenje. Molba mu nikada nije ispunjena, verovatno zbog stava da je dovoljno siguran, što sjajno ilustruje američke iluzije o zemljama koje Vašington bombarduje radi mira i demokratije. Ambasador je sa samo petoricom telohranitelja poslat u haotični Bengazi koji je navodno bio prijateljska sredina jer su se u njemu nalazili islamisti kojima su SAD pomagale. Ovo je važno zbog toga što SAD i u Siriji tvrde da razlikuju umerene od ekstremnih pobunjenika.
Važno je i zbog toga što to otkriva da je Klintonova, arhitekta napada na Gadafija, ignorisala molbe ambasadora da mu se pošalje pomoć. Ispostavilo se da se njih dvoje nijednom nisu čuli otkako je poslat u misiju. Za razliku od njenih prijatelja van diplomatske službe, ambasador nije imao njen mejl ni telefon pa nije ni mogao da joj lično saopšti šta se zbiva na terenu.
Republikanski kongresmeni ranije su otkrili da je bivša prva dama kao šefica diplomatije koristila isključivo privatni mejl. Iz prepiske koja je pod pritiskom javnosti dosad objavljena vidi se da je bila u redovnom kontaktu sa Sidnijem Blumentalom, porodičnim prijateljem, koji ju je nagovarao da ukloni Gadafija i to predstavi kao trijumf doktrine Klinton.
„Hilarin rat”, kako ga još zovu, završio se sa pukovnikom linčovanim na ulici, od čega Libijcima nije bilo nimalo bolje. Masovno su krenuli da prelaze Sredozemlje, bežeći od bede i radikalnih islamista. Veliki planovi Vašingtona za Libiju sveli su se posle ambasadorovog ubistva na jednocifreni broj diplomata koje je čuvalo 150 marinaca. I Obama je posredno priznao poraz kada je kazao da SAD nisu dovoljno učinile da popune vakuum koji je ostao iza stare vlade. Zato analitičari i ocenjuju da Libija najbolje pokazuje kako se strana vojna intervencija obija o glavu zemlji koja je izvodi, a još više zemlji u kojoj se izvodi.
Pogledaj vesti o: Gadafi
