Izvor: Vostok.rs, 05.Sep.2011, 13:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervencija Zapada u Libiji otvara novu eru
05.09.2011. -
Svet još uvek nije shvatio oštrinu dramatičnosti onoga što se dešava u Libiji. Informativna sredstva nas još uvek o događajima u Libiji obaveštavaju kao da su tamo neki „pobunjenici", i tek na samom kraju društvene svesti pojavljuju se „engleske tajne službe", „eksperti CIA""
Međutim, potrebne su potpuno drugačije ocene. Pobunjenici predstavljaju oznaku građanskog rata, a u Libiji od samog početka, kako to postaje sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << jasnije, nije bilo građanskog rata, već se tamo dešavalo nešto sasvim drugo.
Građanski rat po definiciji predstavlja unutrašnji rat između dve ili više grupa stanovništva u jednoj zemlji. Spoljni svet može ovako ili onako, sve do vojne pomoći, da utiče na tok i ishod građanskog rata, ali isključivo posredno, bez direktnog vojnog mešanja. Ukoliko dođe do takvog uplitanja, u obliku slanja vojnih kontingenata na teritoriju zemlje u kojoj vlada građanski rat, to više nije pomoć, već intervencija!
Nekada davno, u građanskom ratu u Španiji su prilično masovno učestvovali sovjetski dobrovoljci, ali oni nisu mogli da budu interventi – oni su se borili u sastavu internacionalnih dobrovoljačkih brigada ili španskih vojnih jedinica, nosili su španske uniforme ili civilnu odeću, imali su pseudonime, bili su potčinjeni španskoj komandi. Međutim, nemački legion „Kondor" i italijanske vojne jedinice, koje su podržavale Franka, predstavljale su van svake sumnje intervencionističke vojne jedinice. 1938. godine, posle povratka iz Španije, legion „Kondor" je u Berlinu otvoreno, ceremonijalnim korakom promarširao ispred Hitlera i Musolinija.
Učešće sovjetske vojske u avganistanskom ratu nije nosilo karakter intervencije, jer se ona borila na strani vlasti, protiv mudžahedina. Američku vojsku u Vijetnamu je takođe teško oceniti kao intervencionističku (mada je ona, gledano sistemski, u Južnom Vijetnamu izvršila intervenciju) zato što se borila na strani formalno zakonite vlade, makar ona bila i marionetska.
Uzroci građanskog rata mogu da budu čisto unutrašnji, objektivni, a mogu da u ovoj ili onoj meri budu veštački stvoreni, ubačeni spolja, ali u svakom slučaju na potpuno čistom mestu građanski rat (a ne njena imitacija) nikada ne može da se pojavi. I ukoliko u sukobima učestvuju samo građani zemlje, građanski rat – ako je to pravi građanski rat – završava se pobedom one strane, koja se bori za interese većine. Drugačije može da bude samo ukoliko spoljni svet izvrši snažnu, masovnu intervenciju, bacajući svoju snagu na onaj tas vage, koji pripada interesima manjine.
Drugim rečima, rezultati građanskog rata protivreče interesima većine stanovništva zemlje samo ukoliko su ti interesi grubo prekršeni uspešnom spoljnom intervencijom.
Godine 2011. na teritoriji Libije su nekakve naoružane grupe počele borbena dejstva protiv vladajućih snaga zakonite, priznate od strane OUN, vlade Libije, na čelu sa Moamerom Gadafijem. Te grupe su sačinjavali, tako je, bar, izjavljivano, državljani Libije. Nezakonite naoružane formacije na teritoriji države, ovog ili onog brojčanog stanja, definišu se ili kao bande, ili kao grupe pobunjenika, a delovanje takvih formacija može da se okvalifikuje ili kao krivični prestup, ili kao protivdržavna aktivnost, koja se krivično kažnjava.
U svakom slučaju, prekidanje nesankcionisane delatnosti predstavlja prerogativu nacionalne vlade, a ukoliko ona ne može da sa tim izađe na kraj, to znači da vlada nema podršku svog naroda, i u zemlji dolazi do uspešnog ustanka i revolucije. U tom slučaju vlada može da se obrati inostranstvu i da zatraži od njega pomoć, ali pobunjenici to nikako ne mogu. Pobunjenici, ukoliko su to pobunjenici, mogu da postanu jači od vlade samo ukoliko iza njih stoji većina stanovništva. Pobunjenici koji se bore u interesu naroda će pobeđivati, ali samo ukoliko konflikt nosi čisto unutrašnji karakter, bez mešanja spoljnih sila.
Nema potrebe da sumnjamo da, da se u Libiji radilo o „pobunjenicima" koji su se oslanjali isključivo na svoje snage, čak i da su dobijali spolja bilo kakvu tajnu podršku, oni bi odavno pretrpeli poraz i situacija u Libiji bi se odavno stabilizovala i učvrstila.
Međutim, od samog početka „ustanike" su počele da podržavaju SAD i druge zemlje Zapada. I skoro od početka – u režimu intervencije, prvo – vazdušne.
Postavlja se pitanje: na osnovu čega?
Statut UN zabranjuje intervenciju, te rezolucija SB OUN za Libiju nije mogla da je dozvoli. Princip nemešanja u unutrašnje stvari države definisan je potpuno ne samo Statutom OUN, već i u Deklaracijom o zabrani mešanja u unutrašnje stvari država, o zaštiti njihove nezavisnosti i suvereniteta, koja je doneta na HH zasedanju Generalne skupštine (GS) OUN 21.12.1965. godine. Ta Deklaracija brani mešanje iz bilo kog razloga u unutrašnje stvari drugih zemalja. Treba se prisetiti i definicije agresije, koja je prvi put data 1933. godine Londonskom konvencijom i koja je 14.12.1974. precizirana rezolucijom GS OUN, kao i Deklaracijom o zabrani intervenisanja i mešanja u unutrašnje stvari država iz 1981. godine.
Međutim, u Libiji su snage zapadnih država preduzele intervenciju u čistom obliku, i upravo intervencijom Zapada se objašnjavaju svi uspesi „ustanika", počev od prvih borbi u kojima su učestvovale avijacija SAD i NATO, i završivši jurišem na Tripoli. Taj Tripoli nisu zauzeli „pobunjenici" već interventi.
Međunarodno pravo oružanu intervenciju uvek razmatra kao najteži prestup protiv međunarodnog mira, odnosno kao jedan od najopasnijih oblika korišćenja sile. Upravo to se desilo i dešava se u Libiji. U Iraku SAD je vodio rat, a u Libiji – SAD učestvuju u intervenciji. Nema pomoći „pobunjenicima" već upravo direktna, ničim ne provocirana intervencija – jedina tačna sa gledišta međunarodnog prava formulacija onoga, što su SAD i NATO uradile u Libiji.
Kako javljaju, avijacija NATO je od početka operacije u Libiji uništila više od 5.000 vojnih ciljeva, od čega više od 800 tenkova i artiljerijskog oružja libijske armije. Da li su „pobunjenici" mogli da ostvare ma i najmanji uspeh protiv regularne armije bez takve intervencionističke akcije Zapada?
Intervencija SAD i NATO u Libiji – shvata li se to ili ne, priznaje li se, ili ne – otvara novu političku eru, u kojoj međunarodno pravo ne funkcioniše, ne samo de-fakto, već i de-jure. Ustvari, ta „nova era" predstavlja povratak na prošla vremena vlasti „diplomatije topova""
I zar nije došlo vreme da se akcije Zapada u Libiji zvanično ocene kao intervencija, da se one zvanično osude i da, uz to, Rusija, sama, ostavi sebi pravo da norme međunarodnog prava počne da podrazumeva kao preporučljive, a ne kao normativne, sve dok SAD i NATO ne prekinu svoje zločinačke akcije u Libiji? Ne sme se, a da se ne zamisli o tome, koliko u uslovima „nove ere" interesima Rusije odgovara tačka 4 člana 15 Poglavlja 1 Ustava Ruske Federacije, koji glasi: „Opštepriznati principi i norme i međunarodni ugovori Ruske Federacije predstavljaju sastavni deo njenog pravnog sistema. Ukoliko međunarodnim ugovorom Ruske Federacije bude uređeno drugačije nego što je to predvideo zakon, primenjivaće se propisi međunarodnog ugovora".
Opštepriznati principi i norme međunarodnog prava su, očigledno, grubo i bahato pogaženi intervencijom Zapada protiv Libije. Da se o tome ne govori da svi čuju, glasno, da se na to ne reaguje u praktičnoj politici – to znači da se dozvoljava stvaranje sistemskih uslova za nove intervencionističke postupke SAD i Zapada u bilo kojoj zemlji sveta – od „sledeće po redu" Sirije, pa do Rusije, a sve prema libijskom scenariju.
Sergej Brezkun (Kremljov),
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
.jpg)
