Izvor: Politika, 13.Maj.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gadafijev put od zaštićenog do progonjenog
Kako je Muamer Gadafi od nekog ko je pošteđen preispitivanja odgovornosti za zločine u Sijera Leoneu stigao do toga da će biti na međunarodnoj poternici
„Dobro došli u svet nafte”, odgovorio je bivši glavni tužilac Suda Ujedinjenih nacija za Sijera Leone Dejvid Krejn, kada su ga novinari upitali zbog čega su SAD i Velika Britanija blokirale podizanje optužnice protiv Muamera Gadafija za zločine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << devedesetih godina u sukobu u Sijera Leoneu. Nepuna dva meseca od Krejnove izjave glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda Luis Moreno Okampo saopštio je da će sledećeg ponedeljka zatražiti da se izdaju nalozi za hapšenje tri osobe za koje se veruje da snose najveću odgovornost za zločine protiv čovečnosti počinjene u Libiji, među kojima će se svakako naći i sam pukovnik Gadafi.
Šta se u međuvremenu promenilo, pa je neko ko je pošteđen polaganja računa za odgovornost za „sakaćenje, mučenje i ubijanje oko 1,2 miliona ljudi” u Sijera Leoneu, kako kaže Krejn, odjednom postao takva smetnja svetskoj pravdi i mora da po hitnom postupku odgovara za, nesporne, zločine u Libiji. Da li su jedne žrtve „veće” od drugih ili se samo promenio odnos međunarodne zajednice prema Gadafiju i njegovim sledbenicima, zapitao se Krejn.
Američki ekspert za spoljnu politiku Majkl Hjudžis smatra da opaska glavnog tužioca o „svetu nafte” baca sasvim drugačije svetlo na intervenciju u Libiji. On se pita kako to da je zapadnim liderima stanje ljudskih prava u ovoj zemlji odjednom toliko važno kada se ima u vidu da su disidenti u Libiji još od 1973. bili izloženi najstrožim kaznama u pravosudnom sistemu.
Barak Obama, Nikola Sarkozi i Dejvid Kameron su utrli put do Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde je izglasana zona zabranjenih letova nad Libijom, iz straha da je Gadafi na ivici odluke da počini masovna zverstva protiv sopstvenog naroda.
„To su iste one Ujedinjene nacije koje su prenebregle dokaze koji povezuju Gadafija sa ratnim zločinima u Sijera Leoneu. I iste one koje su sa erupcijom građanskog rata u Libiji usvojile izveštaj kojim se pozdravlja stanje ljudskih prava u toj zemlji. Negde usput Gadafi se transformisao u nepodobnog lidera koga što pre treba srušiti”, piše Hjudžis.
U najmanju ruku su upadljivi dvostruki standardi koje SAD i saveznici neguju u odnosu prema Libiji i nekim zemljama Bliskog istoka, u kojima su takođe na vlasti osvedočeni tirani. Primera radi, u najvećem američkom savezniku u regionu, u Saudijskoj Arabiji stanje ljudskih prava je niže nego u Libiji, pokazuje istraživanje magazina „Ekonomist”.
Pitanje je šta bi se desilo ukoliko sud u ponedeljak prihvati predlog tužilaštva i izda naloge za hapšenje onih koji se smatraju najodgovornijima za zločine protiv čovečnosti u Libiji.
Šef italijanske diplomatije Franko Fratini je sugerisao da bi to stavilo tačku na mogućnost da libijski lider i njegovi najbliži saradnici uspeju negde pronađu azil. Posle podizanja međunarodne optužnice, kaže Fratini, celokupna međunarodna zajednica bi imala pravnu obavezu da traži Gadafijevo hapšenje.
Međutim, rezolucija Saveta bezbednosti o slučaju Libije pred Međunarodnim tribunalom je jasna – zemlje koje nisu ratifikovale Rimski statut kojim je osnovan tribunal nisu obavezne da ispunjavaju obaveze koje on propisuje.
Dakle, i posle podizanja optužnice veliki broj zemalja bi mogao da pruži utočište Gadafiju, ali i dalje ostaje otvoreno pitanje na koji način bi on mogao da napusti zemlju. Pod pretpostavkom da se odluči na takav potez, granicu bi morao da pređe na zemlji, budući da je na snazi zona zabranjenog leta, a prebegao bi u neku državu koja nije članica Međunarodnog krivičnog suda, na primer u Egipat ili Alžir.
Analitičari smatraju da bi u slučaju takvog scenarija snage NATO-a verovatno zažmurile na jedno oko i oglušile se na svoju pravnu obavezu da ga uhapse.
Pitanje, da li je istinski motiv cele akcije u Libiji i promene politike svetskih sila prema Gadafiju u stvari preuzimanje kontrole nad libijskom naftom, provlači se kroz liberalnu svetsku štampu.
„Obično se tvrdi da nafta nije motiv za intervenciju budući da je Zapad imao pristup resursima i pod Gadafijevom vladavinom. Tačno, ali nebitno. Ono što Zapad zaista hoće jeste to što je svojevremeno objavio Buš: kontrola ili makar zavisni klijenti, a u slučaju Libije pristup nepreglednim područjima za koja se pretpostavlja da su bogata naftom”, piše Noam Čomski u autorskom članku „Libija i svet nafte” i dodaje da se „u internim dokumentima SAD i Velike Britanije naglašava da je ’virus nacionalizma’ najveća bojazan jer može dovesti do neposlušnosti”.
D. Vukotić
objavljeno: 14.05.2011.
Pogledaj vesti o: Libija, Gadafi
.jpg)
