Izvor: Politika, 25.Mar.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropski standardi i činjenice
O jednom načinu razumevanja odnosa demokratije, suvereniteta samoopredeljenja
Do ukrajinske februarske revolucije, koja je zasad iznedrila Krim, protok vremena (poslednjih 20 godina) beleži niz narandžastih i jasmin revolucija pod okriljem demokratije i ljudskih prava, kako to samo gordo zvuči (Gruzija, Ukrajina, Srbija, Irak, Libija, Tunis, Egipat, Sirija).
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Sve što se desilo u navedenom periodu rađeno je u ime demokratije i evropskih standarda, pa i procesi u pomenutim zemljama. Treba posedovati zavidni nivo intelektualnog slepila pa ne uočiti barem logičku nedoslednost u primeni takozvanih evropskih normi.
Imajući u vidu prirodu sukoba i ratova, koji proizlaze iz primene ovih standarda, postavlja se pitanje da li pod tim pojmovima koji personifikuju evropske vrednosti mi podrazumevamo isti sadržaj.
Svetski poredak posle 1989. godine predstavlja se kao liberalno-demokratski (svima je sve dozvoljeno), zasnovan na pravnoj jednakosti, pravima pojedinaca koje štiti ustav, tržišnoj ekonomiji i svojini, te „humanitarnom pravu” kao novom pravnom sistemu. To treba da važi na planeti kao globalnom selu. Tako se humanitarno pravo i kosmopolitizam podudaraju sa neoliberalizmom i globalizacijom. Šta se zapravo desilo? Poredak posle 1989. godine nastao je kao amalgam američke imperijalne moći, neoliberalizma i humanitarizma. Globalizacija morala i ljudskih prava usledila je posle ujedinjenja svetskog tržišta. Posledica toga je politička osionost i bahatost moćnika diljem planete. Time je ostvaren put humanitarnim intervencijama koje se pakuju u celofan međunarodnog prava i ljudskih prava (Balkan, Avganistan, Irak, Libija, Sirija itd.).
Instrumetalizacijom tvrdnje da postoji samo jedan moralni odgovor na složena svetska politička pitanja ozakonjuje se imperijalizam, to jest pravo da svoje političke neistomišljenike proglasite za nehumane i da ih onda kaznite (od uvođenja sankcija do bombardovanja).
Svetski mediji slike o tim neposlušnim varvarima šalju u svaki kutak planete, i to u kontinuitetu. Boljeg primera za demonizaciju od nas teško je naći. Danas su ti neposlušni izbeglice, nepoželjni siromasi naprosto zlo koje treba eliministati ili im pružiti pomoć na dugotrajnom putu na kome treba da promene svoje pogrešne sisteme vrednosti, pa i svest o sebi, svojoj tradiciji i istoriji, kako bi mogli iskoračiti na civilizacijske staze.
„Zao duh” je, što bi rekao Andrić, izašao iz boce. Kosovo kao presedan je ponovo vaskrslo.
Danas kad se desila Ukrajina, isti akteri, Amerika i Nemačka, što će reći Obama i Merkelova, iz punih usta insistiraju na međunarodnom pravu o nepovredivosti granica i poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine, juče Gruzije. Ista načela jedino nisu važila kada su bile u pitanju bivša Jugoslavija i današnja Srbija.
Ukrajina i Krim su danas došli kao šlag na tortu za prevrednovanje ovih principa, da osvežimo naše pamćenje zarad razumnog prosuđivanja. Šta nam je činiti danas i ovde? Da li smo stvarno postali surovo ravnodušni? (Ko da mi uzme iz moje duše Kosovo ako ga ophrvani ravnodušnošću sami ne predamo?) Jedno je sasvim izvesno: principi su ostali isti, ali su se promenili interesi velikih u ova dva slučaja. Što će reći, Kosovo je presedan koji opominje i obavezuje, a pravo na samoopredeljenje do otcepljenja još nije otišlo u zapećak istorije. Njegovu eksploataciju tek treba očekivati u bližem našem okruženju te deljene Evrope i sveta. Tako će se referendum pojavljivati kao osnovno demokratsko načelo.
Profesor univerziteta
Milimir Mučibabić
objavljeno: 25.03.2014.
