Izvor: Kurir, 01.Mar.2011, 09:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

EKSKLUZIVNO: MIODRAG JEŠIĆ SE SASTAO S PORODICOM!

Hepiend. Srpski trener Miodrag Ješić ponovo uživa sa svojom suprugom Irenom i ćerkom Tarom u toplom porodičnom domu, posle četvorodnevnog putešestvija od libijskog grada Bengazija do turske luke Marmaris i, konačno, puta do Beograda avionom iz Istanbula. Sećanja na ulični rat u Bengaziju nadjačana su doživljajem evakuacije iz

Hepiend.

Srpski trener Miodrag Ješić ponovo uživa sa svojom suprugom Irenom i ćerkom Tarom u toplom porodičnom domu, posle četvorodnevnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << putešestvija od libijskog grada Bengazija do turske luke Marmaris i, konačno, puta do Beograda avionom iz Istanbula. Sećanja na ulični rat u Bengaziju nadjačana su doživljajem evakuacije iz Libije, a avanturu je za Kurir Ješić prepričao neposredno po dolasku sa surčinskog aerodroma.

- Put je bio takav da ga ne poželiš ni najvećem neprijatelju. Prošlog četvrtka došao sam u luku u Bengaziju očekujući transport turskim brodom do njihove luke Marmaris, a krenuli smo tek u subotu. Sam dolazak u luku izazvao je šok. Hiljade i hiljade ljudi čeka istu stvar, želi da napusti Libiju, a ne možeš da se probiješ do broda. Šta da vam pričam, u luci je bilo samo 15.000 Kineza, a gde smo mi ostali - priča Ješić i nastavlja:

- Zahvaljujući poznanstvima koja sam stekao kao fudbaler u Turskoj, uspeo sam da se nađem na spisku putnika. Ceo jedan dan čekao sam ulazak u luku, a na brod sam došao u četvrtak uveče obučen ovako kako me sad vidite. Kakva higijena, kakvi bakrači. Kad smo krenuli u subotu, rekao sam sebi, samo da se domognemo kopna i biće dobro. Bilo je jasno da nas je na brodu više nego što je njegov kapacitet, a vreme je bilo grozno. Većina putnika, pa i ja među njima, morali smo da primimo injekciju protiv morske bolesti da bismo izdržali put. Zajednička muka je razvila osećaj solidarnosti, tako da među nama putnicima nije bilo nervoze, svađa i drugih problema. Za sve to vreme bilo je nemoguće stupiti u kontakt s porodicom. Bili smo srećni što uopšte imamo sedište i jedno ćebe i što smo iz sata u sat bliži svojim porodicama.

Bivši strateg Partizana kaže da se o situaciji u Bengaziju informisao preko srpskih TV kanala, koje je pratio iz svog stana.

- Sve što mi je trebalo da znam dobijao sam s naših TV kanala. Iz ove perspektive, kad mi je sve sveže u sećanju, mogu da kažem da smo mi Srbi bili prepušteni sami sebi, potpuno zaboravljeni od naše ambasade u Tripoliju. Možda nisu mogli više da urade za nas, ali znam da sam posle svakog poziva ambasadi bio strašno nervozan. Na moje pitanje šta će biti s nama u Bengaziju, sve se svodilo na to da im ostavim broj telefona kako bi me pozvali kad budu nešto saznali. Mislim da sam im ostavio jedno deset puta isti telefon, bez rezultata. Srećom, turski konzulat je funkcionisao perfektno, pa smo konačno izašli iz Libije.

Hvala Kuriru

U delu grada gde se nalazio Ješić nije funkcionisao internet, pa nije mogao da prati seriju tekstova o sebi na stranicama Kurira.

- Dok sam sa suprugom prilazio kući, pričala mi je o tome šta se objavljivali u vašim novinama. Mogu samo da kažem hvala Kuriru. Bilo bi dobro da sam imao internet pa da sam mogao da pratim, ali šta je tu je. Dobili ste me u trenutku kad to niko nije mogao, tako da ste preneli moj glas do najmilijih - kaže Ješić.

Planiram da uživam sa Tarom

Kako trenutno stoje stvari, Ješić i drugi srpski treneri u Libiji slobodni su da potraže novu sredinu.

- Nemam ništa u planu, osim da odem po ćerkicu Taru u školu i da uživam sa svojom porodicom. O poslu ne razmišljam. Rastao sam se sa upravom kluba u korektnim odnosima, bez obaveze da se vratim jer niko ne zna do kada će trajati neredi u zemlji. Moram da kažem da u Libiji nijednog trenutka nisam bio ugrožen. Dobro, nije prijatno kad čuješ puškaranje i osetiš da ti miris baruta ulazi u stan, ali niko ni meni ni mojim saradnicima nije ništa loše rekao ili uradio. Da li bih se vratio? Jednog dana, ko zna...

Nastavak na Kurir...