Izvor: Kurir, 25.Feb.2011, 08:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DVANAEST SRBA OSTAVLJENO DA UMRE U LIBIJI!
Pomozite nam da vratimo sina, supruga i oca! U kući Gajića u Vladimircima kod Pančeva tuga i velika patnja za sinom, ocem i suprugom Đorđem.
Pomozite nam da vratimo sina, supruga i oca!
U kući Gajića u Vladimircima kod Pančeva tuga i velika patnja za sinom, ocem i suprugom Đorđem.
On je u libijskoj pustinji Murzuk, od koje do najbližeg grada Saba ima 120 kilometara. Kako Jovan kaže, sin mu je tamo sa još 11 kolega iz Srbije koji su radili >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << na izgradnji puta. Libijski gazda im je odneo pasoše, novac i vozila, i sa njim su izgubili svaki kontakt.
Dok je naša ekipa bila u Jovanovoj kući, Đorđe je zvao telefonom. Od njega smo iz prve ruke saznali šta se dešava.
Đorđeva supruga Gabrijela i njihovo troje dece, jedno drugom do uveta, plaču. Najmlađi Aca ima tri i po godine i sa vrata nas strelja pogledom.
- Da li ćete vi dovesti mog tatu?! On mora da dođe! On će da me vodi na pecanje, a kupio mi je ranac. Treba da mi donese ranac! - objasnio nam je dečak.
Acinu priču prekida njegova mama.
- Najteže mi je da mu objasnim da tata ne može da dođe sada. Kako da mu kažem kada ne znam ni da li ću ga ikad više videti. Gledam one srećne ljude na aerodromu koji su svoje najmilije dočekali. Da li ću i ja tako svog Đoleta? - jeca Gabrijela i vapi da joj pomognemo.
Objasnila nam je da je sve pokušala. Nekoliko puta se obraćala Ministarstvu, ali bezuspešno.
- Rekli su mi poslednji put da moj suprug nije jedini - kaže ona.
Naš razgovor prekida zvono telefona. Zove Đorđe iz Libije. Njegov otac daje mi slušalicu.
- Ovde je strašno. Ponestaje nam hrane i vode. Od nas su svi digli ruke. Prepušteni smo na milost i nemilost pustinjskim bandama koje napadaju i pljačkaju kampove. Dežuramo na smenu 24 sata. Ne daj bože da nas napadnu, nemamo čime da se branimo - priča Đorđe i dodaje da je nekoliko puta zvao našu ambasadu i davao svoje podatke, ali za sedam dana ništa. Njihov najveći problem je prevoz iz pustinje. Ne smeju da angažuju bilo koga jer se plaše da ne budu opljačkani, a zatim i ubijeni.
Lidija Đekić: Bato, vrati se!
Usred pustinje nemaju da jedu i piju.
Strahuju za život svakog trenutka. Zamislite, ako je to moguće, kako im je.
- Iz ambasade mi govore da čekam, da će ih izvući. Pisala sam, zvala, molila, i dalje se nadam da će ih neko uskoro izvući, ali oni više ne mogu da čekaju, nemaju ni da jedu! - kaže Lidija Đekić, sestra Srđana Đokovića, zarobljenog u radnom kampu u libijskoj pustinji.
Lidija nas je prekjuče nazvala u očaju, u nadi da joj možemo pomoći. Njen brat Srđan Đoković i njegovih 11 kolega nalaze se u pustinji Murzuk, 900 kilometara od Tripolija, i čekaju pomoć, bilo kakvu. Tamo su radili u firmi za gradnju puteva.
- Zašto njih još uvek niko ne pominje? Ko će njima da pomogne? Srbija će naći način da ih izbavi! Želim da se Srđan vrati kući! - kaže Lidija kroz suze.
Kako kaže sagovornica Kurira, Srbi iz Murzuka nemaju pasoše i ne mogu ništa da urade.
- Pasoši su im kod poslodavca, koji je obećao da će otići do njih i dati im dokumenta. Kada će to biti, ne znam. Veoma su uplašeni, dobila sam i informaciju da je jedan dečko u teškom psihičkom stanju, kažu da ne mogu da ga smire i da stalno plače - dodaje Lidija.
Jovana: Moj tata je jak, doći će jednog dana
Troipogodišnji Aca ima dve sestre: Sandru (5) i Jovanu (6). Malo su starije od njega i svesne su situacije. Kažu da veruju u svog tatu i nadaju se da će ga ubrzo videti.
- Moj tata je jak čovek. Znam da će jednog dana doći. Samo treba da još malo sačekamo. Obećao je. Rekao mi je da nam je kupio rančeve - kaže Jovana.
Apel vlastima
Firma koja je na cedilu ostavila naše ljude i radnike je JOOBA, a vlasnik je Libijac.
- Murzuk je od Tripolija udaljen 1.500 kilometara. Ukoliko se neko iz ambasade ne potrudi da pomogne, 12 ljudi će umreti u toj pustinji - kaže Jovan Gajić.
