Izvor: Večernje novosti, 22.Feb.2014, 22:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beg iz pustinjskog pakla Libije

DUGO će pukovnik, prof. dr Pero Umićević, neuropsihijatar i višegodišnji načelnik Klinike za neurologiju VMA, pamtiti tu januarsku noć kada je u avio-bazu u kojoj je bio javljeno da će, zbog sve goreg sukoba plemena u pustinji, biti evakuisani. Bilo je to na četrdesetak kilometara od Sebhe, u Libiji. Te noći bio je u ordinaciji do dva, a već ujutro niko nije bio siguran da li će iz kampa izvući živu glavu. Vojske i paravojske >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << su upadale sa „kalašnjikovima“, pucale, razbijale, pljačkale... - Nas 25 bili smo smešteni u pustinjskoj avio-bazi blizu Sebhe. Angažovao nas je „Jugoimport SDPR“. Mene kao lekara, ostale kao inženjere, mehaničare i tehničare na remontu aviona koje je nekadašnja Jugoslavija prodala Libiji - kaže dr Umićević. Bio je to njegov drugi put u ovu zemlju. Prvi put je 60-ak stručnjaka otputovalo na pola godine tokom 2010. Drugi put je njih 25 otišlo da završi započeti posao, u oktobru 2013. - Putovao sam kao vojni lekar, koji je lečio ne samo pilote, inženjere i tehničare, već i lokalno stanovništvo. Najčešće su dolazili zbog dijabetesa, ujeda škorpija, pa i patoloških oboljenja kod dece zbog srodničkih brakova. Zaljubio sam se u zemlju i pustinjsko nebo prepuno zvezda - kaže dr Umićević. Pred „Libijsko proleće“, u februaru 2011. godine, remont je 90 odsto bio završen. Ali radovi su opet prekinuti na dve i po godine zbog loše bezbednosne situacije. Prošle jeseni svi su poverovali da je situacija opet stabilna.SRCE VUČE U LIBIJU - I RUKOVODSTVO SDPR i naš ambasador su sve vreme bili u toku šta se dešava. Jedino naše porodice nisu znale ništa sve dok se nismo dokopali Misurate - smeška se Umićević. Prošlo je tek tri nedelje od kad se dokopao Beograda. Međutim, kako kaže, srce ga već vuče nazad, ka Libiji. - Ponovo sam se našao pod pustinjskim zvezdanim nebom. Ali, bilo je jasno da neće sve ići glatko. Posla je bilo dosta jer su avioni dugo stajali i mnoge stvari trebalo je uraditi ispočetka. Na jugu su trajali sukobi kriminalnih bandi. U Sebhu nije moglo da se putuje bezbedno. Ja sam išao nekoliko puta po lekove i zbog laboratorijskih analiza, dok ostali nisu napuštali kamp - priča Umićević. A onda je počeo rat dva lokalna plemena - Muslim i Tobi. Svi su bili do zuba naoružani još od „Libijskog proleća“. Sukobi eskaliraju od početka januara. Sve je više mrtvih i ranjenih. Umešala se i vojska u pokušaju da rastavi zavađene strane. Bilo je jasno da će srpski inženjeri i tehničari morati da se evakuišu. - Rukovodilac kampa rekao nam je 17. januara da će sutradan ujutro po nas doći avioni, koji će nas prebaciti u Misuratu, na sredozemnoj obali. Noć smo proveli strepeći, a u zoru nas je probudila pucnjava i galama u kampu. Obezbeđenje je nestalo. Čula se lomljava stakla. Upali su ljudi u šarenim uniformama, provaljivali su u kuće, prevrtali madrace i boli ih noževima. Tražili su nekog oficira. Svi su bili u šoku. Od aviona koji je trebalo da dođe po nas ni traga, ni glasa - priča pukovnik. Neobična vojska se, na kraju, povukla, a kamp je prekrila grobna tišina. Oko 14 sati časova se razlegla pucnjava. U kamp su upali novi borci, ovog puta paravojska - pola njih u uniformama, pola u civilu. Nosili su ručne bacače, o ramena okačena po dva „kalašnjikova“. Upadali su kroz prozore, vrata, otimali uz povike sve što im padne pod ruku - novčanike, mobilne telefone... Neko vreme su strahovladali, a onda se i oni povukli. Rukovodilac kampa uspeo je nekako da stupi u kontakt sa nestalim Libijcima i obezbeđenjem, i srpski radnici dobili su instrukcije da se smeste u pet-šest automobila i napuste bazu bez kofera. Odredište im je bilo obližnje selo Tamahin. Tamo ih je ugostio, u ogromnoj kući, seoski starešina. Tu su ih sačekale nove instrukcije - po njih će doći autobusi koji će ih, pošto pokupe stvari iz baze, voziti do Misurate, 900 kilometara kroz pustinju. - Ljudi su bili toliko uplašeni da su pali u san. Rukovodilac grupe je u jednom trenutku čak izgubio svest. Kad smo ga povratili, opustio sam se i gledao to pustinjsko nebo. Razmišljao sam da li ću imati prilike da dođem opet - kaže dr Umićević. Avantura je, ipak, bila okončana. U Misurati su ih dočekali kao careve, gostili ih i častili među palmama, maslinjacima, limunima i narandžama, u nadi da će ih ubediti da tu ostanu. Plan je bio da avioni iz pustinjske baze budu prebačeni „iljušinima“ dotle, da tu završe remont. Ljudi su, ipak, odlučili da se vrate u Srbiju. BAZU GRADILI JUGOSLOVENI AVIO-bazu kod Sebhe, vrednu 2,5 milijardi dolara, projektovali su sredinom sedamdesetih godina prošlog veka radnici sa prostora nekadašnje SFRJ. U njoj je završilo na desetine naših „galebova“ i „jastrebova“. Već početkom osamdesetih stručnjaci iz zavoda „Moma Stanojlović“ iz Batajnice, zagrebačkog „Zmaja“ i „Orla“ iz Rajlovca kod Sarajeva, putovali su zbog remonta letilica. S početkom ratova na Balkanu stao je i remont, da bi prve ekipe ponovo krenule 2005. Ovoga puta preko SDPR.

Nastavak na Večernje novosti...