Izvor: Politika, 12.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto volim Bramsa
U Beogradu je prvi put dirigovao Srboljub Dinić, danas umetnički direktor Opere u prestonici Švajcarske
Šef dirigent i umetnički direktor Opere u Bernu Srboljub Dinić sutra će dirigovati u Nišu, svom rodnom gradu. Baš onim istim orkestrom, Simfonijskim, kojim je nekada dirigovao i njegov deda čije ime nosi – Srboljub Cvetković. Ovih dana Dinić se prvi put predstavio Beograđanima u dirigentskom "fraku". Prvo u Narodnom pozorištu a pre neko veče i u lepo ispunjenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kolarcu, sa Simfonijskim orkestrom i Horom RTS i izuzetnom gošćom, mladom pijanistkinjom Polinom Leščenko na podijumu.
Iz ovoga grada se upravo "putevima dirki", sa diplomom pijaniste, zaputio u Švajcarsku iz koje nam sada dolazi kao dirigent lepe karijere. Posle studija, Srboljub Dinić radio je kao korepetitor u beogradskim muzičkim školama "Mokranjac", "Slavenski" i "Stanković". Bile su to one godine rata, sankcija, sa malo para i sa puno mladalačkih nada, svojstvenih posebno umetničkim dušama. A taj put u Švajcarsku desio se 1995. i počeo u jednoj katoličkoj crkvi u Beogradu...
– Svirao sam tamo Rosinija sa grupom solista iz Bazela. Među njima je, srećom, bio i umetnički direktor tamošnje opere koji mi je predložio da se prijavim na audiciju za korepetitora u njihovoj kući. I, krenem ja tako za njima. Kad, tamo se razboli korepetitor i mene odmah upitaše mogu li umesto njega da odsviram Bramsov Rekvijem, koji ja u životu svirao nisam. U pomoć mi je priskočila kuma Jelena Čakarević, sada Overman, donela mi je note, hrabrila me i posle samo nekoliko sati probe doživeo sam to neplanirano vatreno krštenje. Nakon tog moga Bramsa više nije bila potrebna nikakva audicija, ali jeste nečija dobra volja da dobijem papire da ostanem i radim tu. Bilo je povuci-potegni.
Pošto je Srboljub Dinić oduvek maštao o dirigovanju, tu muzičku azbuku on je još u niškoj školi savladao, u radu sa horovima. U Švajcarskoj su brzo prepoznali njegovu vokaciju. Posmatrajući ga na probama šef mu je rekao da ima dobru ruku za palicu. I uslediće put za Bon i dve godine priprema za dirigenta. Debitovao je 1999. u Bazelu, u Verdijevom "Magbetu". Posle prelazi u Bern i polako se penje muzičkim stepenicama koje je odabrao. Danas često diriguje i u štutgartskoj Štac operi, kao i u koncertnim dvoranama. Dovoljno je reći: on već zna svoj kalendar i za 2009. godinu. Tako se to tamo radi. Žao mu je što nije tako i ovde.
U decembru Dinića očekuju koncerti sa Agnes Balca, poznatim grčkim mecosopranom, i on ne krije svoje divljenje za ovu opersku veteranku.
– Ona je žena zmaj, još je u dobroj formi, nedavno smo bili na večeri i... – nju možete slušati do zore. Velika karijera i veliko iskustvo su iza nje. Imam potrebu da ispričam i nešto neobično što sam jednom od nje čuo. Pred izvođenje Maskanjijeve "Kavalerije rustikane" došao sam da je pozdravim, a ona mi reče: "Ja umirem od straha". Začuđen upitah: "Zar Vi koji ste je pevali barem petsto puta?". Ona mi tiho odgovori: "Nema to veze, ja uvek umirem od straha". I čuh ono najzanimljivije: "Meni je najveća konkurencija ona Agnes Balca od pre dvadeset, trideset godina. I sada se trudim da pevam kao tada". Naše koncerte krajem godine doživljavam kao veliki kompliment i priznanje.
Pitamo i koju muziku kao dirigent preferira. Malo se premišlja i počinje da ređa: romantičnu muziku, Čajkovskog, Rahmanjinova, Verdija, Pučinija, Betovena, Mocarta, Šuberta, bečke klasičare... Kaže da pomalo svira i klavir. Kamerno, da ne zarđa. Pri tom, njegova supruga Nataša je pedagog, baš za klavir. Nekad su pijanizam zajedno studirali na FMU. I ona se posle otisnula u svet – u Novi Zeland. Prošlo je osam godina kada su se slučajno sreli i... nekadašnje kolege danas su bračni par.
I, kad smo već u zoni privatnosti, kažimo još kako je u Dinićevoj porodici trajala tiha "bitka": da li da on postane lekar i dobar rukometaš (stigao je i do omladinske reprezentacije), kako je želeo njegov otac, ili muzičar – na svoju majku Slobodanku, profesora klavira, u školi čiji je jedan od osnivača bio njen otac, pomenuti Srboljub Cvetković, čelista koji je i dirigovao. Unuk dirigenta kaže da nekakvih velikih pritisaka od strane roditelja nije bilo. Njegova je bila poslednja: biću muzičar!
Muharem Šehović
[objavljeno: 12.04.2007.]
