Izvor: Politika, 31.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnik koji hoda po žici
Za mene je granična stvaralačka linija – linija smrti
– Ne žalim se, jer sam imao jedan fantastičan život. Igrao sam se igrama koje sam izabrao, i sa ljudima koje sam izabrao. Ja sam i danas detinjast; morate biti detinjasti ako ste nastavili da volite film. Spavam u svojim dečijim cipelicama, i za mene su ostali otvoreni svi kanali prema detinjstvu, inače ne bih izdržao u ovom neobičnom zanimanju.
Ovako je – povodom jednog od svojih rođendana – Ingmar Bergman >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << govorio o svom detinjstvu, životu i stvaranju. Videći sebe kao usamljeno ozbiljno dete, omađijano kinematografskim čudom, Bergman je ipak, posle smrti supruge Ingrid koja mu je mnogo nedostajala, mirno razmišljao i o smrti, pokušavajući da je zamisli.
"U snu nestaju napregnutost, antagonizmi. Čovek divno svira klavir ili pliva leptir-stilom, prihvata i biva prihvaćen od ljudi koje nikada nije sreo, ili onih koji nikada nisu živeli... Možda je smrt slična..." A nje se – dodavao je – ne plaši. Čeka je u svom malom univerzumu u kojem vlada potpuna sloboda, na ostrvu Fore koje je izabrao za život davne 1960. godine, prilikom snimanja jednog filma. Priroda ovog čudesnog ostrva, njeni slikarski odblesci osećaju se u svim Bergmanovim režijama. Kao i muzika, koja nosi trag iz neke druge stvarnosti, izvan ove koju možemo da shvatimo svojim ograničenim čulima.
Ma kolika bila Bergmanova svetska popularnost, ili koliko nagrada i počasnih doktorata dobijao, on se uvek vraćao u svoje staro okruženje. A tu je bilo i teških trenutaka. Najgore je bilo kada je jedan od njegovih najvećih poštovalaca Olof Lagerkranc 1952. godine rekao za film "Smeh letnje noći" – da se stideo što ga je gledao.
– Bio sam neutešan, kazao je Bergman. – To je jedan od onih nekoliko slučajeva kada sam kritiku primio zaista teško.
Da li su loše kritike uticale da posumnja u sebe? "Ne, da budem potpuno iskren, nikada nisam posumnjao u sebe u profesionalnom smislu. Sumnjao sam u sebe kao čoveka, kao oca, kao supruga. Ali, ne u svom poslu. Mada su se, verovatno, mogle naći pukotine u mojoj veri u sebe."
Nemir je stalno prisutan kod Bergmana, zato što ovaj reditelj, u stvari, u svojoj otadžbini nikada nije bio pravi prorok. Zanimljivo je da i pored njegove svetske slave, mnogi, posebno u Švedskoj, smatraju da je, osim autobiografskog filma "Fani i Aleksandar", jedinog koji je naišao na nepodeljeno odobravanje, sve drugo – kad je Bergman u pitanju – podložno kritici, ili bar preispitivanju. Posle ovog filma on je lako napustio "tu branšu".
Sa Kraljevskim dramskim pozorištem, ukletim mestom, kako je govorio, sa kojim su mu žile kucavice srasle išlo je mnogo teže. Jer, "svaki zid mi šapuće ili dovikuje nešto. Sva ta snaga, igra, sve te snažne ličnosti koje su radile ovde u toku skoro sto godina i koje, povremeno, srećem po ovim mračnim hodnicima". Kada je bio u Stokholmu, u pozorištu je provodio gotovo sve vreme.
Govorio je za sebe ("možda mi neće verovati"), da je, u stvari, veoma stidljiv i usamljen čovek. Ali, i da ga samoća nikada nije uznemiravala. "Najviše sam voleo da budem sam kod bake u velikoj kući u Upsali. Ako se sećate početka filma 'Fani i Aleksandar', on ide, šeta sam iz jedne sobe u drugu. To je moje detinjstvo, koje i danas živim vrlo intenzivno. Mislim da je cela moja kreativnost tu smeštena."
A glumci? Ingmar Bergman ih je doživljavao kao duboko kreativna ljudska bića koja na njega deluju uvek stimulišuće. "Glumci su vredni, profesionalni, vole da se pred njih postavljaju veliki zahtevi. Zvuči jednostavno, ali toliko jednostavno, dođavola, ipak, nije. Oni su ljudi fantazije, osećajni, emotivni. Jaki individualisti sa smislom za humor i samoironiju, muzikalni su i puni života. Oni proziru mene, sebe same i – sve druge. Ali, draž glumaca je, možda najviše, u tome što stvaraju radost."
Glasom koji je umeo da zvuči očaravajuće, zavodljivo, Bergman je mnogo puta objašnjavao, međutim, da gluma nije ni najmanje demokratska. "Tu nema ni trunke ravnopravnosti. Kao što je moj stari profesor Torsten Hamaren govorio, glumci se dele na dve kategorije: jedni galame i skreću pažnju na sebe, a drugi stoje mirno, negde u pozadini pozornice. I svi gledaju ove druge. Slažem se da je to okrutno i nepravedno."
Njegove glumice, verovatno danas dve najbolje švedske glumice, Lena Endre i Pernila August, na isti način su mu uzvraćale: "Osećam kao da me je svih ovih godina vodio za ruku. Ili pre, da mi je uvek jedna ruka položena na rame...", govorila je Pernila, dok je Lena dodavala kako je bogovski inspirativno raditi sa Bergmanom... "Izgleda da neki ljudi imaju snagu kojom druge inficiraju. To je prekrasno!"
Ingmar Bergman je, ipak, otišao dostojanstveno, pre nego što je bilo ko mogao da kaže: "Pa, ovaj starac ne zna kad treba da ode."
Nedostajali su mu glumci, jedini svet sa kojim je voleo da se druži, jer su i veliki individualisti. A, što je najvažnije, smatrao je da glumci stvaraju radost. Zato smo ga često mogli videti kako grli svoje glumce ili ih pažljivo sluša. Ali, i naređuje. "Ja sam za demokratiju, ali da odluka bude moja", smejao se veliki režiser, dok je to govorio.
A sa njim se moglo vrlo lepo smejati i radovati, pričala je Kebi Laretej, jedna od njegovih supruga koja je nedavno napisala i knjigu o njemu. Čuvao je u sebi jednu detinju mekotu, gotovo dečje verovao da se ne nasleđuje samo talenat već, možda, i iskustvo, okolnosti, uspomene. Kako, inače, objasniti tajnu genijalnosti, pitao se.
Imao je svetsku slavu, a opet, kako je govorio, samo jednom u životu je osetio da je slavan: kada mu je Miteran uručio Legiju časti. "Inače, čovek ne vredi više nego što vredi negov najnoviji film, pozorišna predstava, ili scenario. Svaki put hodam po toj labavoj žici, i balansiram. A kada to činim, nisam ni tako mnogo svestan svetske slave."
Bergmanova ljubav prema poslu, neverovatna stvaralačka energija bile su, očito, neiscrpne. U svojoj 88. godini nastavio je da radi za televiziju "koja je još komplikovanija od filma". Upustio se, prvi put, i u prevođenje Ibzena, a i nastavio je da piše, jer "od kreativnosti čovek postaje kreativan". Uvek je imao radnu svesku koja je mogla da se pretvori u neki scenario ili u knjigu. Bez granica. Jer, govorio je: "Za mene je granična linija – linija smrti..."
Danica Diković-Ćurguz
[objavljeno: 31.07.2007.]
