Izvor: Politika, 24.Feb.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slova o ljubavi i patriotske bajke
Od zrnca glamura na početku, preko „Ljubavi” do „Linkolna” i „Krugova”
Sa velike scene Sava centra Beograđane je pozdravio američki glumac Majkl Medsen, u Hotelu „Metropol”, ispred dvorane za zvanični prijem povodom otvaranja 41. Festa, crveni tepih, kamere, fotoreporteri i beogradski paparaci. I eto, zrnce glamura došlo je i do beogradskog festivala i do svih onih kojima je jedini posao da o sopstvenom, makar i izmišljenom, glamuru sanjaju.
U festivalskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dvorani, publika uronjena u snažnu, i dirljivu i moćnu, egzinstencijalističku priču francuskog filma austrijskog reditelja Mihaela Hanekea, koji još u svomnaslovu „Ljubav” sugeriše suštinu. Jer, reč je o jednoj od lepših ljubavnih priča viđenih na velikom ekranu. O ljubavi jačoj od svega, i odživota i od smrti.U kamernoj atmosferi, u prostorima jednog pariskog stana iznenada će se promeniti dnevna rutina osamedesetogodišnjeg skladnog bračnog para, Žorža i Ane, penzionisanih učitelja muzike. Kraj života je zakucao na vrata, Ana je doživela moždani udar i višedecenijska ljubav je sada na proveri. Vremešni i vidno fizički ruiniran Žorž preuzeće na sebe sav teret svakodnevne nege i brige o svojoj nepokretnoj i nemoćnoj Ani. Iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan, do kraja. U vanserijskim glavnim ulogama suŽan Luj Trentinjani Emanuela Riva.
Hanekeov film kao velika posveta ljubavi, ali i omaž životu koji neumitno prolazi, prošlogodišnji je kanski pobednik, dobitnik nagrade EFA i najozbiljniji kandidat za Oskara ukategoriji stranog filma. Da li je među dobitnicima ovogodišnjih Oskara, znaćete dok ovo izdanje „Politike” budete čitali uz jutarnju kaficu. Takođe, znaćete i kakva je oskarovska sudbina patriotski bajkovitog „Linkolna”, jednog od najozbiljnjijih i najambicioznijih filmova famoznog Stivena Spilberga, sa čak 13 nominacija za Oskara.
Kao i svi predhodni filmovi koji su spadali u kategoriju Spilbergovih „važnih filmova na važnutemu” i ovaj je u SAD dočekan sa euforijomkoja je splasla posle prvih objavljenihkritičkihprikaza. Visokobudžetnibiografskifilm o nekoliko ključnihmeseciuživotu Abrahama Linkolna, o razdobljukada je uspeo da tokomzime 1865. godine uKongresuprogura 13. amandmankojimse ukida ropstvo, ispostavio se kao prilično službeno,političkikruto žitije. Šteta, jer Spilberg, tačnije njegov scenaristaToni Kušner, pokazuju kakojejedan od najhumanijih zakonskih akata u istoriji Zapada nastao kao rezultat mućki, korupcije i antipatičnog politikantstva, štoje prilično privlačna filmska subverzija koja se, nažalost, rasipa tokomp revelike upotrebe staromodnih i teatarski nakrcanih deklamacija, dugih glumačkih monologa i politički značajnih govora.
Spilberg (ToniKušner) Linkolna prikazuje kao heroja demokratije, u smislu daje kao čovek balansirao u prostoru mogućeg, pazeći da ne iskorači u nepoznato. Takav je i sam film. Spilbergovom „Linkolnu” se, doduše, ne može sporiti povremena spektakularnost i rediteljsko majstorstvo u gradnji atmosfere i u detaljima. Ne može se, a da se ne kažu mnoge reči hvale na račun izvanrednog britanskog glumca Danijela Deja Luisa, koji jeAbrahama Linkolna maksimalnooživeo. Ono štoje najveći problem ovog filmajeste prenapisani Kušnerov scenario.
Problem „prenapisanog” scenarija ima i koprodukcijski film „Krugovi” Srdana Golubovića, koji je posle uspešnih nastupa na festivalima Sandens i Berlinale, na 41.Festu imao domaću premijeru. Unutrašnja struktura „Krugova” nije tako čvrsta, kakoje to bio slučaj u predhodnim Golubovićevim filmovima „Apsolutnih sto” i naročito u „Klopci”. Razlog za to, čini mi se, leži pre svega u tome što čitava scenarističko-dramaturška konstrukcija – građenaočigledno po uzoru (pre)kompleksnog Injarituovog „Vavilona” i takozvanog „leptirovog efekta” u narativnom toku (odnosnoefekta kamena bačenog u vodu koji stvara koncentrične krugove) – nije dovoljno dobro „zašrafljena” još u fazi pisanja. Ipak, na idejnom, tematskom i stilskom planu, film „Krugovi” je za poštovanje. On ukazuje na Golubovićev estetsko-rediteljski senzibilitet koji je kao vrednost specifičan u srpskom filmu i koji valja negovati. Iz glumačkeekipe izdvojila bih, ovom prilikom, mladog Nikolu Rakočevića. Izvanredan je. Emotivna skala skojomsuptilno ikrajnje uverljivo gradisvoj lik je za dugo pamćenje...
Dubravka Lakić
objavljeno: 25.02.2013.
