Izvor: Politika, 31.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sezanova remek-dela
Spektakularna izložba bila je jedinstvena prilika da se vide slike slavnog umetnika, inače rasute po čitavom svetu
Specijalno za "Politiku"
Firenca – Trasiranje razvojne linije moderne umetnosti nije moguće bez direktnog, i konstantnog, ukazivanja na Sezana. Lekcija maestra iz Provanse bila je od suštinskog značaja za sva sledeća slikarska iskustva: nasleđe koje je ostavio stiže do naših dana.
Godinu dana nakon smrti francuskog slikara Pola >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sezana (Eks-an-Provans, 1839–1906), na velikoj komemorativnoj izložbi u pariskom Jesenjem salonu bilo je izloženo pedeset šest Sezanovih slika. Prilika za Pikasa i Braka koji na izložbi otkrivaju slikareva dela: otkrovenje koje će služiti kao podsticaj za prve kubističke eksperimente. Zato i ne čudi što je Sezan nazvan "ocem modernog slikarstva". Spektakularna izložba u impozantnoj firentinskoj palati Stroci (XVI vek), "Sezan u Firenci", koja je upravo zatvorena, zaključna je u nizu internacionalnih događaja povodom obeležavanja stogodišnjice Sezanove smrti.
Firentinska izložba je ljubavna priča o dva mlada kolekcionara, zaljubljena u dela usamljenog genija Pola Sezana, Eđista Paola Fabrija (Njujork 1866 – Firenca 1933) i Čarlsa Aleksandera Lozera (1864–1928), koji su krajem 19. veka u Parizu naišli na dela umetnika kojeg i u poslednjoj deceniji života kolege, kritičari i publika još nisu shvatali. Tokom 1896. Fabri i Lozer počinju da kupuju Sezanova dela od Vojara, jedinog pariskog galeriste i trgovca koji je verovao u slikara, i za koga je Sezan predstavljao "veliku životnu avanturu". Na kraju, Fabri je posedovao čak trideset šest Sezanovih slika, i njegova je kolekcija nudila kompletnu panoramu Sezanove umetnosti, od mladalačkih slika do 1900. godine. Lozerovu vilu je, pored petnaest Sezanovih slika, krasila značajna kolekcija slika, skulptura, nameštaja, majolika i crteža između 15. i 18. veka.
Zahvaljujući ovoj dvojici tridesetogodišnjaka, rođenih u Americi, Firenca je na početku 20. veka postala internacionalni centar kolekcionarstva Sezanovih slika. Fabri je, apsolutnom i potpunom odanošću, obožavao majstora iz Provanse, dok je Lozerov pristup Sezanu bio mnogo racionalniji, pa je i njegov umetnički izbor sledio preciznu filozofiju. Poslednjih godina života, Fabri je zbog pogoršane finansijske situacije bio prinuđen da proda čak trinaest slika majstora iz Eksa, pa se danas kod naslednika nalazi samo šest ulja i jedan Sezanov crtež. Lozer je, međutim, testamentom zaveštao kolekciju Sezan predsedniku SAD "za ukrašavanje Bele kuće u Vašingtonu".
Apsolutna osobenost firentinske izložbe se nalazi u činjenici da je kuratorka Frančeska Bardači uspela da ujedini najvažnija dela iz zbirki Fabri i Lozer koje su, pre nego što su se u vremenu između dva svetska rata raspršile, bile najznačajnije kolekcije Sezanovih radova u svetu. Slike su u Firencu stigle iz velikih svetskih muzeja: njujorškog Metropolitena, londonske Nacionalne galerije, Ermitaža iz Petrograda, Nacionalne galerije umetnosti iz Vašingtona, firentinske galerije Ufici i privatnih zbirki kao što je Tisen kolekcija.
Na Sezanovim pejzažima, izloženim u palati Stroci ("Ulica u usponu", "Kuća na Marni", "Obale Marne"...), svetlost ne zasenjuje, voda se ne predaje treperenju svojih odblesaka, a uočljivo je da Sezan nastoji da da čvrstinu čak i moru, namećući red u prirodi, sličan onom u geometriji. Njegovi aktovi ("Kupači", "Pet kupačica") nisu senzualni, ali forme tela su veoma izražajne. Mrtve prirode ("Mrtva priroda sa trešnjama i breskvama", "Mrtva priroda sa ibrikom mleka, staklenim sudom i činijom"), iako nagoveštavaju krutost stolnjaka a voćke, koje kao da nemaju ni meso niti sok, zasićenim i uzdrhtalim bojama odišu čistotom i nežnošću volumena.
Iz veličanstvenih i monumentalnih portreta (i dva autoportreta sa beretkom) izbija nepoverljivost i ćutljivost. Možda najvredniji, "Madam Sezan na crvenoj fotelji", remek-delo koje stiže iz bostonskog Muzeja lepih umetnosti, predstavlja slikarevu suprugu. Portret Ortens Fike, skromne krojačice, Sezanovog modela i dugogodišnje ljubavnice koja postaje njegova žena nakon dugog perioda vanbračnog života, odiše apsolutnom tugom koja struji sa njenih usana, zgrčenih u grimasu patnje. Kome je pripadao taj bol? Ženi, ili usamljenom muškarcu koji je živeo sa njom? Zamišljenog pogleda, prekrstivši ruke u krilu, Madam Sezan, asimetrično oslonjena na naslon fotelje izgleda nekako svečano apstraktna, i daleka.
Pogled na slike iz poslednje Sezanove sezone potvrđuje da je lucidni genij umetnika, možda čak više od postimpresionista i kubista čiji je nesvesni otac bio, težio apstraktnoj čistoti. Na izložbi, takođe uživajući u slikama njegovih savremenika kao što su Pisaro, Van Gog, Matis i Deni, moguće je osetiti dah kulturne i umetničke klime koja je vladala na kraju 19. i početkom 20. veka u kosmopolitskom firentinskom miljeu u kojem su, dobrim delom, dominirale slavne internacionalne ličnosti kao što su bili književnik Henri Džejms i Bernard Berenson, veliki umetnički kritičar i kolekcionar antičke umetnosti.
Snežana Simić
[objavljeno: 31.07.2007.]
