Izvor: Politika, 30.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred sudom javnosti
Nikada nisam imao problem sa finalnim rezom. To je mit, kaže legendarni Sidni Polak koji je snimio i svoj prvi dokumentarac
EKSKLUZIVNO
Legendarni holivudski reditelj, glumac i producent Sidni Polak (1934), autor filmova "Prokleti posed", "Konje ubijaju zar ne", "Džeremaja Džonson", "Devojka koju sam voleo", "Tri Kondorova dana", "Tutsi", "Moja Afrika", "Prevodilac"..., na predstojećem 60. Kanskom festivalu održaće svoju Master klasu, kao gost i učesnik jubileja.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Polak koji je uvek bio zaokupljen osluškivanjem duha vremena, intelektualaca i srednje klase, obdaren da svoj rediteljski prosede vešto podredi glumcima koje je otkrivao i lansirao (Robert Redford, Barbara Strejsend, Džejn Fonda, Fej Danavej...), ponovo je iznenadio gledaoce snimivši i prvi dokumentarni film u svojoj pozamašnoj filmskoj karijeri (počela 1965. filmom "Tanka nit"). U 83-minutnom filmu "Kroki Frenka Gerija" ponudio je inteligentnu, lucidnu, duhovitu i nežnu skicu za portret arhitekte, jednog od vodećih u svetu (Geri je rođen 1929, zagovornik je skulpuralnosti u arhitekturi, autor Gugenhajmovog muzeja u Bilbaou, Koncertnog hola Volta Diznija u Los Anđelesu...), otkrivši prijateljstvo koje dvojica umetnika dele i divljenje prema velikom delu i radu...
"Kroki Frenka Gerija", iako Vaš prvi dokumentarac, može se čak smatrati i komedijom?
To što je Frenk Geri i moj dobar dugogodišnji prijatelj nije glavni razlog za nastanak ovog, i ovakvog filma. Imam ja još mnogo slavnih prijatelja – glumaca, muzičara, producenata, pa nisam o njima snimao filmove. Gerijev rad fascinira, a ja radim za sebe. U filmu ima mnogo humora jer to prija i njemu i meni, a i neophodno je da film bude zabavan i bliskiji što većem broju gledalaca. Dokumentarac o arhitekturi sigurno nije nešto zbog čega bi gledalac uzvikivao: "O, jedva čekam da vidim ovaj film o arhitekturi i arhitektama!".
Šta su rekli u Holivudu kada su čuli da ga snimate?
Ništa, jer nisu ni znali šta radim. Sada, naravno, svi znaju jer je film bio na festivalima u Torontu, Kanu, izašle su odlične kritike u "Tajm magazinu" u "Njujork Tajmsu". Bio je to jedan od načina da potrošim vreme. I, zaista sam ga potrošio, radio sam na projektu pet godina, ali samo po dva vikenda godišnje. Nismo imali nikakve rokove, nismo žurili, jednostavno smo snimali, uživali i smejali se. Geri ima odličan smisao za humor, čak i u arhitekturi. Njegove zgrade su često duhovite.
Da li je kamera omogućila da budete ličniji nego što biste, inače, bili u uobičajenoj prijateljskoj konverzaciji?
To je interesantno pitanje. Mislim da su pitanja koja sam mu postavljao "kroz kameru" od one iste vrste koja bih mu postavljao dok negde pijemo piće ili na kakvoj zabavi. Ni u privatnim susretima ga nisam zapitkivao da li je bio oženjen, zašto je promenio ime pa je od Efraima Goldberga postao Frenk Geri. Odavno smo jedan u drugom prepoznali istu vrstu horora bivstvovanja u profesijama o kojima se uvek javno sudi. Istu sudbinu da posle svakog novog dela svet sudi o tome da li si tupan ili genije ili si nešto između, tu konstantnu poziciju života u nekoj vrsti strepnje.
Čini se da ste ovim filmom želeli i da ukažete na paralele između filmskog stvaralaštva i arhitekture. No, šta je sa glavnom razlikom: loš film brzo nestane, a loša zgrada ostaje zauvek?
Novinari me uvek zapitkuju o razlozima nastanka ovog filma i onda se ja trudim da u odgovorima budem što zanimljiviji, i izmišljam sličnosti između filma i arhitekture. Mnoge stvari su na svetu slične; svaka estetika u osnovi ima sličnosti pa neko može reći i da je film veoma arhitekturalna umetnička forma zato što je izgrađena od mnogih disciplina. Može se reći i da je arhitektura sinematična umetnička forma, zato što je vizuelna i mora da sarađuje sa svetlom. U oba slučaja postoji neka vrsta idealizovanja estetskih ideja koje onda moraju da budu realizovane uz pomoć veoma rigidnih disciplina. Mogu da pronađem mnogo sličnosti, ali vi ste upravo rekli glavnu razliku – zgrada ostaje zauvek.
Zauvek ostaju i Vaši filmovi?
Ali, oni nisu stalno pred očima ljudi. Oni su u filmotekama, na diskovima, parčićima celuloida, ali vas ne podsećaju stalno kao što vas podseća zgrada pored koje stalno prolazite.
Da li ste "u kontaktu" sa svojim filmovima?
Jesam, jer mi ih stalno neko traži za festivale, retrospektive, potrebni su mi i inserti za predavanja koja držim na koledžima. Takođe, sve svoje filmove imam i na policama...
Iza ovog filma ne stoji nikakav veliki holivudski studio te ste sigurno imali i pravo na finalni rez?
Nikada nisam imao problem sa finalnim rezom. To je mit. Studio ne voli da otima film od autora. Poslednje što žele da učine jeste to da ti iseku film. Oni će naravno učiniti sve da to reditelj uradi sam jer su ga za to, uostalom, i platili. Moram da kažem da od prvog filma koji sam snimio niko drugi na njega nije stavio prste. Možda i zato što sam još od 1973. i filma "Devojka koju sam voleo", ugovorom imao zagarantovano pravo na finalni rez. Međutim, moj ugovor je podrazumevao i to da film ne može biti duži od dva sata i 10 minuta. Probijalo sam tokom karijere te dužine ali nisam zbog toga imao problema. Da ih je bilo, producenti su se mogli legalno pozvati na tačku iz mog ugovora.
Šta podrazumevate pod dužinom filma?
Svi su filmovi predugi, naročito moji. Nikada do sada nisam ni snimio, niti gledao film koji nije predug.
Poslednjih godina nekoliko filmova sa jakim političkim temama stiglo je, uglavnom, od istih autora i producenata kao što su Džordž Kluni i Stiven Soderberg, odnosno od generacije koja je odrastala uz Vaš film "Tri Kondorova dana"? Počast Vama?
Radio sam sa Džordžom Klunijem kao kolega glumac u filmu "Majkl Klejton" koji sam i producirao. U pauzama snimanja Kluni mi je "recitovao" serijal dijaloga iz "Tri Kondorova dana", i to je činio bolje nego što ih se ja sećam.
Sa glumcima sarađujete i kao reditelj i producent i kao njihov glumački kolega, ali kako ih za saradnju birate?
Oblik priče diktira izbor glumca. Tako je bilo još od vremena saradnje sa Robertom Redfordom, a i u mom poslednjem filmu "Prevodilac". Prvo sam dobro iščistio scenario, ušao u svet UN i njihovih prevodilaca i tek onda došao do Nikol Kidman i Šona Pena.
--------------------------------------------------------------------------
Politički film može da bude i zamka
Vi ste počinjali u vreme kada su autori želeli da rade nešto što će dotaći politički sistem u SAD. Da li mislite da je sada takvo vreme ponovo došlo?
Ne znam da li je generalno sada bolje vreme, ali jeste za politički film, jer se sada ispituje Irak, globalno zagrevanje i mnogo toga što se dešava sa delikatnim i ranjivim američkim odnosima sa ostatkom sveta. Padom Berlinskog zida odjednom je nestala neka vrsta ludog ekvilibrijuma koji je vladao tokom hladnog rata, kontrola velikih sila. Mali period mira i stabilnosti usledio je samo 3-4 godine posle tog događaja, a onda je ponovo počelo. U međuvremenu, dovoljno su porasli mnogi drugi moćnici, dogodila se energetska kriza koja je radikalno promenila politički spektar. Zemlje za koje nikada ne biste to ni pomislili osvojile su globalnu moć jer poseduju energiju. Međutim, politički film može da bude i zamka, jer je često i propaganda. Najbolja umetnost u filmu događa se izvan smišljenog pripovedanja i političkog "predavanja".
Dubravka Lakić
[objavljeno: 30.04.2007.]
