Izvor: Politika, 17.Jun.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ples u staklenoj kocki
Kroz posmatranje ja sam o igri najviše naučio. Gledati predstave Pine Bauš za mene je bilo najdragocenije iskustvo. U mom zavičaju, međutim, ja posmatram i slušam prirodu, ptice posebno. Toliko da znam da je moje mesto i među ornitolozima, amaterima. Kao profesionalac, ja te zvuke doživljavam kao najveličanstvenije simfonije iz prirode i oni na razne načine postoje u mome teatru pokreta – kaže Jožef Nađ, umetnik koji ovih dana nastupa na praškom Kvadrijenalu
To >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što smo videli bila je proba, samo polovine performansa „Bez naziva”, uz koji stoji nekoliko autorskih potpisa Jožefa Nađa. U lepom, zamračenom studiju u Kanjiži, pred nama je scena kao kutija, soba 4h4, u njoj autor sa mladom francuskom partnerkom An Sofi Lanselen i... njihov ples pod svetlom sveća, jedinom rasvetom u prostoru kao camera obscura.
Dugo se sve to pripremalo u Nađovom rodnom gradu, gore na severu Banata, koji su upravo napustili i krenuli još malo na tu stranu sveta – do Praga i čuvenog Kvadrenijala. Kakvo dobro mesto za jednu svetsku premijeru, koja se desila ove nedelje u okviru velikog i provokativnog umetničkog projekta „Raskršće: Između intimnosti i spektakla”.
Taj naslov ram je i za Nađovu, zasad „bezimenu”, predstavu i sam po sebi puno toga o njoj kaže. Na tom „Raskršću”, na trgu između Nacionalnog pozorišta i teatra Laterna Magika, srelo se 30 renomiranih svetskih umetnika. Za njih je tamo podignut neobični lavirint, sav od kocki, delo izraelskog arhitekte Orena Sagiva. Na navedenu, naručenu temu autori, svako na svoj način u svom prostoru, priložio je svoj umetnički „odgovor”.
Ono što se dešava u Nađovoj kocki publika na Kvadrenijalu može da vidi samo kroz staklo. Skoro da liči to na pogled u one velike akvarijume, samo nema vode i ajkula. Tamo su jedino On i Ona, koji sa svoje strane stakla publiku uopšte i ne vide, a gledaoci su samo u raljama ovog bezopasnog nađovskog plesa... Traje 80 minuta i posetilac se zadrži onoliko koliko misli da treba. I tako 11 dana – dvaput dnevno. A moglo je i gore biti – za izvođače. Prvobitna ideja bila je: svaki dan odigrati puno radno vreme, pravi plesni maraton dug osam sati.
O rađanju predstave o intimnosti u zoni teatra, viđenoj iz raznih autorskih rakursa, Jožef Nađ nam je ispričao:
– Za mene je to osoben projekat, prvi put stvaram nešto po narudžbini, na zadatu temu i kao kompletan autor. Izabrao sam partnerku, novu plesačicu u mojoj trupi u Francuskoj. Nedavno smo radili predstavu „Šeri brendi” i u planu imali i jedan zajednički mali format i, evo, pojavio se. Počeli smo da tražimo „priču”, čitali Morisa Blanšoa, pisca koga oboje volimo. Posle smo se setili i Direra, njegovih bakroreza i čuvene trilogije: „Melanholija”, „Sveti Jeronim u ćeliji” i „Vitez, smrt i đavo”, a potom i pesama Paula Celana... Hteli sobu belu, pa je obojili u crno... Svojstveno mom postupku, jer u projekte ne ulazim sa velikim planom. Važnije su mi ideje koje dalje, kroz stvaralački proces, dobijaju svoje oblike.
U ovoj svojoj predstavi on već vidi nagoveštaje njenih budućih metamorfoza. Njeno trajanje biće i novo stvaranje. Za Nađa je to materija koja se stalno razvija i ne vidi se kraj istraživanju intimnosti na sceni i interakcije sa publikom na istu temu. Baš zato predstava i nema naslov, najbolje je ako se vremenom sam pojavi. I, kakvog li paradoksa, ovakav projekat ponekad pokaže da su mogućnosti u malom prostoru daleko veće nego na velikoj pozornici. Neka sila umetnika na to natera. Ovde se zove scenska teskoba, koja te ograniči i „osudi” na minuciozan, filigranski pokret, bavljenje finim detaljima i mikro konstrukcijama. Možda je pokretač scenskih akcija i neki podsvesni strah od klaustrofobije ili manjka slobode, čak.
Tako je danas. Ali, u Kanjiži se Nađ priseća i kako se se iz rodne varoši otisnuo u svet, tamo napravio veliko ime u teatru pokreta, a kako godine prolaze kao da mu je sve bliža misao o povratku. Njegov put u Francusku, via Budapest, odveo je slikara u perspektivi u malo drugačiji svet igre i pozorišta:
– Studirao sam grafiku, pa istoriju umetnosti u Budimpešti, gde ću, videvši tamo teatar pokreta, neku vrstu pantomime, otkriti da imam sklonosti i sposobnosti za to. Bilo je to krajem sedamdesetih godina. Ta iskustva su me terala dalje, stigao sam u Pariz, nekoliko godina radio kao plesač u više trupa, a 1986. sam napravio svoju. Taj rani stvaralački period obeležen je sećanjem na ove moje ljude iz ravnice i slike koje sam odavde poneo, tom lokalnom mitologijom, kako to obično nazivam. Deo toga je i pesnik Oto Tolnai, koji je takođe rodom iz Kanjiže i takođe u Parizu. Svojom literaturom on je lepo „zahvatio” ovaj kraj, a ja volim književnost i često se njome inspirišem, baš kao i muzikom, razume se. Poslednjih godina sve više se okrećem likovnoj dramaturgiji i sve sam zainteresovaniji za ispitivanje problematike kako pravljenje slike na sceni može biti materija za dramaturgiju.
Za svoju umetnost on kaže da je jezik zvuka, slike i pokreta a život koji danas živi deli na tri: trećinu godine provede u Orleanu, gde je na čelu Nacionalnog koreografskog centra, trećinu u Kanjiži, trećinu na plesnim turnejama po svetu. Literatura, njegovo omiljeno polje ideja za ono što će otplesati u teatru, opet će, izgleda, biti aktuelna u narednim projektima. Govori nam o dva pretežno spisateljska „trijumvirata” o kojima razmišlja. U jednom bi izvori inspiracije bili Beket, Žene i Đakometi, u drugom tri velika rumunska pisca koji su živeli u Parizu – Jonesko, Elijade i Sioran. Nađ uvek ima u glavi po nekoliko projekata, tako da razmišlja i da ponovo oživi prve od tridesetak svojih radova. One u kojima najviše postoji njegov zavičaj, „ono od čega smo sastavljeni”, da ga citiramo. Ti rani radovi ne bi baš sasvim ličili na sebe. Njihov tvorac stavio bi ih u aktuelniji kontekst i na probu jednog drugog vremena.
Na probi će možda biti i njegovi dečački snovi o ateljeu i slikama. Sklonio je to u neki drugi plan, ali od njih nikad nije odustao. Ostvarivao ih je kroz likovnost svojih predstava, kroz bavljenje fotografijom i crtežom. Onim što su situacija, vreme i prostor dozvoljavali. U nekim budućim danima on sebe može da zamisli u ateljeu u Kanjiži, tamo gde je dovoljno reći „naš Joška” i da svi znaju na koga se misli. To je onaj dobri duh varoši, znatiželjnik koji strastveno osluškuje puls ravnice...
– Kroz posmatranje ja sam o igri najviše naučio. Gledati predstave Pine Bauš za mene je bilo najdragocenije iskustvo. U mom zavičaju, međutim, ja posmatram i slušam prirodu, ptice posebno. Toliko da znam da je moje mesto i među ornitolozima, amaterima. Kao profesionalac, ja te zvuke doživljavam kao najveličanstvenije simfonije iz prirode i oni na razne načine postoje u mome teatru pokreta.
Igraju i na Bitefu
Na ovogodišnjem Praškom kvadrenijalu (16–26. jun), Srbiju, uz performans „Bez naziva” (koprodukcija Kioska, platforme za savremenu umetnost, i Regionalnog kreativnog ateljea „Jožef Nađ” iz Kanjiže), predstavlja i „Izmeštanje”, delo vizuelnog umetnika Dorjana Kolundžije.
Praško kvadrenijale scenskog dizajna i prostora prezentira najrazličitije radove ostvareni u kreiranju kostima, scene, svetla, dizajna zvuka i pozorišne arhitekture u plesnom teatru, operi, drami, na specifičnim scenama, u multimedijalnim i umetničkim performansima.
Posle premijere performansa „Bez naziva”, 16. juna u Pragu, i daljih izvođenja na Kvadrenijalu, ta predstava krenuće u svoj novi život, malo drugačiji. Neće više biti onog staklenog četvrtog zida, scena-kutija će se otvoriti. Sa tom lako promenjenom scenografijom, Nađova predstava otvoriće Jesenji budimpeštanski festival, u obnovljenom Nacionalnom teatru, igraće je i na subotičkom festivalu „Desire” i, ono, možda najvažnije: biće na programu ovogodišnjeg Bitefa.
Kažu da je za narednu godinu dana predstava već rezervisana, pošto je već isplanirana velika evropska turneja.
Muharem Šehović
objavljeno: 18.06.2011.
