Izvor: Politika, 24.Apr.2011, 15:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak Bate Mihailovića
Slikao sam gavrana koji se u crnom crnilu obrušio i kljuca celu srpsku prošlost, govorio je umetnik koji je umro u Parizu, u subotu, 23. aprila
Slikar Bata Mihailović preminuo je na Veliku subotu, u Parizu, u 89. godini. Strastven prema umetnosti i životu, buntovnik, kozer, hedonista govorio je da „slikari imaju dušicu kao deca” i da je slikarstvo ”neka skoro dečja stvar”.
Milorad Bata Mihailović je rođen u Pančevu, a u Beogradu je upisao Akademiju likovnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umetnosti (1946). Ubrzo je napustio studije i sa grupom umetnika, poznatom kao Zadarska grupa (1947), među kojima su bili Mića Popović, Petar Omčikus, Vera Božičković, Ljubinka Mihailović (Batina životna saputnica), Kosa Bokšan i Mileta Andrejević, odlazi u Zadar sa motivom da stvara slobodno, izvan vladajućeg akademizma i protiv dominirajuće estetike socijalističkog realizma.
U Pariz je sa Ljubinkom Mihailović otišao 1951. godine. Na često novinarsko pitanje, čime ga je Pariz zauvek zadržao, odgovarao je:
„Nisam nikad raščistio kako na to pitanje da odgovorim, a da pritom budem siguran da sam tačno odgovorio. Pa sam onda kao pravio viceve i govorio da nikada nisam odavde otišao. Imao sam 27 godina, dotle sam doživeo da gledam kako vise ljudi na Terazijama i na Savi. Pariz je ženski grad. Ima jedno gospodstvo civilizacije poštovanja žena. Sećam se kaubojskih filmova još kad sam bio klinac. Kauboj je uspešan ako klopne jednu Francuskinju, sedne s njom na konja, ode u preriju i na kraju se vidi kafana, a ona gazdarica”.
Slikarstvo Bate Mihailovića prepoznaje se po intenzivnom koloru i razmahnutom, uskovitlanom gestu. Vizantija, religija i tradicija pravoslavlja od početka su bile okosnica njegove umetničke preokupacije.
„... Slikao sam gavrana koji se u crnom crnilu obrušio i kljuca celu srpsku prošlost, Pećku patrijaršiju, Žiču, Gračanicu.... Ja sam sva žaljenja slikao i slikam: Ćele kulu, Jasenovac, Svetog ratnika...”, govorio je Bata Mihailović.
Često je dolazio u Beograd. Ko god je sedeo i razgovarao sa Batom, onako neformalno u nekoj beogradskoj kafani, ili u njegovom i Ljubinkinom stanu u Parizu, zna kako je vreme s njim prolazilo. Sa Batom se moglo pričati o svemu. Zabavljali su ga tračevi, grdio je političare, ljutio se što nestaju one prave beogradske i pariske kafane i što se sve više vrednuje materijalno. Radovale su ga male stvari:
„Danas me raduje vrapčić koji cvrkuće i skakuće pred klupom na kojoj sedim. Maše repićem i kao da poručuje – Ima nade”, govorio je.
Od sredine sedamdsetih do početka 80-oh godina prošlog veka Bata Mihailović naslikao je portrete svojoj prijatelja: Žovorada Stojkovića, Dejana Medakovića, Dragoslava Mihailovića, Zire Adamovića, Matije Bećkovića...
„Drugari mi svašta govore. Na primer Matija Bećković karikira Dejana Medakovića kako izgleda na toj slici. A Dragoslav Mihajlović mi je govorio ‘Kad god pogledam ovu sliku na kojoj si me naslikao, ja sam još uvek na Golom otoku’! Pa kažem mu, što je držiš iznad stola za kojim radiš”!, ispričao nam je Bata Mihailović u jednom od poslednjih intervjua za „Politiku”.
Umeo je da šarmira žene, a o svojoj Ljubinki je govorio:
„Moja Ljubinka, divna slikarka i čovek, nežno biće, čudo od topline ”.
Bata Mihailović je voleo Beograd. I kada smo ga jednom pitali kada najčešće misli na ovaj grad, odgovorio je: „U Parizu kad god pada mrak, ja sam ovde, u Beogradu. U to doba, na prelazu dana i noći, dok još ne popalim svetla za slikanje, nostalgičan sam za ovdašnjim svetom”.
Marija Đorđević
objavljeno: 24.04.2011.
