Izvor: Politika, 06.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepristajanje na zaborav
Istorijske magle su najopasnije, jer se u njima gube moguće istine i istine mogućeg
Poznata književnica Svetlana Velmar-Janković, od prošle godine i član SANU, neumorno se u svojim delima ("Dorćol", "Lagum", "Bezdno", "Prozraci", "Vostanije"...), bavi prošlošću i istorijskim temama. Krajem 2006. objavila je i knjigu za decu i omladinu "Očarane naočare. Priče o Beogradu" (izdavač "Stubovi kulture"), poručujući tako i odraslima da je neophodno znati, ili naučiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se zna, koliko je važno negovanje i poštovanje onoga što čini nukleus istorije jednog naroda.
● U izjavi našem listu povodom izbora u SANU setili ste se svojih prijatelja pisaca kojih više nema, koji nisu bili akademici, a svojim su delom to zaslužili. Nije baš često da se neko, u trenutku svoje sreće, seća nepravde prema drugima?
– Tek što sam bila počela da čitam "Politiku" – bilo je to u godini u kojoj se rat završio, 1945 – naišla sam, mislim da je već bila jesen, na jedan članak potpisan imenom Isidora Sekulić. U tom članku je autorka, o kojoj tada još ništa nisam znala, izlagala svoje uverenje kako je važno zahvaliti se poštenom nalazaču koji je vlasniku vratio ono što je našao, ali nije neophodno pri tom ga i hvaliti, jer je on učinio ono što se od svakog poštenog čoveka može i mora očekivati: vratio je ono što nije bilo njegovo.
I danas mislim, kao što je i Isidora mislila – da je saglasno sa nekim osećanjem poštenja, koje odavno kod nas nije na visokoj ceni, sećati se svojih drugova, zaslužnih pregalaca i u književnosti i u kulturi, i dugova koje nismo stigli da im odužimo, a trebalo je. Kad da ih se setim ako ne u trenutku ulaska u instituciju u kojoj sam se nadala da će me, ako stignem, oni sačekati, u Srpsku akademiju nauka i umetnosti? Ne treba me hvaliti zbog toga što se sećam onih kojih više nema, a zaslužuju da ih pamtimo: i to bi moralo da se podrazumeva. Članstvo u Akademiji svakako obavezuje na poštovanje osnovnih moralnih normi, među koje ubrajam i vraćanje dugova, ako nikako drukčije – ono nepristajanjem na zaborav.
● Sredinom decembra obeleženo je 200 godina od prvog oslobođenja Beograda (13. decembar 1806). Da li datumima iz naše istorije dajemo odgovarajući značaj?
– Nemam utisak da su naše kulturne institucije pronašle načine na koje se mogu dostojno i upečatljivo obeležavati izuzetno značajne istorijske godišnjice. Verujem da iskazujem uverenje mnogih kad kažem da nam je jedna od najvažnijih promena što nas očekuju – baš ona koja se odnosi na novo shvatanje i prihvatanje istorijske prošlosti, kako bliže, tako i udaljenije.
● Možda, kao što kažete u "Vostaniju", Vašem romanu o Karađorđu, potomci više ne haju ni za pretke ni za prošlo doba?
– Težnja ka nepamćenju onoga što su nam preci ostavili kao nematerijalno blago nije novog datuma, i nije samo posledica zalaganja vlasti iz posleratnog revolucionarnog perioda da se veći deo našeg istorijskog pamćenja odgurne prema zaboravu. Skloni smo, na žalost, nepamćenju i istorijske prošlosti i velikih zasluga predaka i sigurna sam da bi uporni rad na ispravljanju – ako je to ikako moguće – ovih naših neslavnih osobina, mogao doprineti da se u sopstvenoj sadašnjici bolje osećamo.
● Kako kada najveći broj Beograđana susrete zakazuje "Kod konja" umesto "Kod kneza"!
– Ne znam koliko ću vas iznenaditi ako primetim da je dogovaranje o podnevnom ili večernjem sastajanju na Trgu, "Kod konja", počelo još ranih šezdesetih godina, ako se dobro sećam. Ali tadašnji mladi nisu preterano krivi zbog izmišljanja ovog naziva, svakako neprimerenog knezu Mihailu i njegovim velikim zaslugama za malu vazalnu kneževinu kojom je vladao, ne samo stoga što su – ako su nešto i učili o knezu na časovima istorije – učili malo, i to pre svega o njemu kao vladaocu koji je, u unutrašnjoj politici, bio zakleti protivnik svih sloboda, a naročito sloboda radničke klase što je tek nastajala, nego zato što su učili oskudno i izvitopereno. Znam da sam vrlo popustljiva prema mladima iz svih generacija, ali sam popustljiva i zbog toga što se sećam kako je, koliko divno toliko i teško biti mlad, i koliko je opasno osećati da ste uzjahali život, ne sluteći da će vas na prvom zaokretu – kao što je svakog – samo stresti sa sebe, u prašinu, ma koliko se čvrsto stisli uz njegovu sjajnu grivu. Vrlo sam zahvalna svom iskustvu koje sam stekla kao parija u prvim godinama posle rata: kad nemate mnogo nade da ćete isplivati – ili se borite do poslednjih snaga, ili potonete.
● Beograd nema mnoge spomenike koji bi podsećali na junake istorije, na primer, nema spomenik Filipu Višnjiću. Možete li zamisliti Grke da ne podsećaju na Homera?
– Ne mogu da zamislim ni grčke velike gradove bez spomenika Homeru, ni London bez spomenika Bajronu, ni Pariz bez spomenika Viktoru Igou i možemo da nastavimo da ređamo mnoge evropske i vanevropske metropole koje su stigle da podignu spomenike svojim velikanima – neće vredeti, sve dok i sami ne počnemo da brinemo o sopstvenim propustima. Akademik Dejan Medaković je, pre nekoliko dana, u vašem listu naveo niz imena zaslužnih ljudi koji su već odavno – hajde da upotrebim jednu sintagmu, čestu u govornom jeziku – "na listi čekanja", nažalost podugačkoj, koju su ustanovile naša nemarnost, ravnodušnost i zaboravnost. Ali, da malo ipak zastanemo i da počnemo da zamišljamo kako, ove godine, ove koja je tek došla, koja se već slutila u vazduhu, u jednom sunčanom aprilskom jutru vredni radnici čiste i glancaju Spomenik knezu Mihailu, a Trg blista, kao i Knez-Mihailova ulica, kao i Terazije, kao i Slavija, kao i ceo grad. Beli grad sjaji u svojoj belini, jer su se Beograđani umorili i od nečistoće i od nečistote, pa će taj sjaj ostati da traje. Zar to nije prijatno zamišljanje, prosto okrepljujuće?
● Bili ste u Komisiji za davanje naziva ulicama. Zar stalnim brisanjem naziva ulica ne brišemo i sopstveno sećanje?
– Ima više od četiri godine kako nisam član Komisije za dodelu imena trgovima i ulicama Beograda. Rad u toj komisiji mi je pričinjavao zadovoljstvo, jer su svi, baš svi, članovi te komisije bili neverovatno odani Beogradu i nikad im nije bilo teško da se satima bave problemima beogradskih ulica. Znate, 1946. godine je napravljena prva krupna greška kada su nazivi trgova i ulica u jezgru Beograda promenjeni: tada su imena velikih ljudi iz onih doba koja su prethodila godinama narodnooslobodilačke borbe bila izbrisana, gurnuta u zaborav, a zamenjena imenima ljudi zaslužnih za dolazak novog, revolucionarnog doba. Članovi Komisije u kojoj sam bila, kao i članovi dveju komisija koje su radile pre naše, želeli su da se ulicama i trgovima u jezgru Beograda, i u njegovim starijim delovima, vrate njihovi predratni nazivi, a da zaslužni ljudi iz revolucionarnog perioda, heroji novog vremena, daju svoja imena ulicama i trgovima Novog Beograda koji je počeo da se zida u posleratnim godinama, u režimu za koji su ti revolucionari dali svoje živote. Ali, kako to kod nas biva, ove naše namere su pogrešno shvaćene, a još pogrešnije predstavljene u javnosti, moglo bi se pomisliti da je takav način predstavljanja bio, blago rečeno, zlonameran. Kad se završi ovaj nezgodni period promena, zaista bismo morali da prestanemo i sa promenama u nazivima trgova i ulica, jer bi ti nazivi trebalo da predstavljaju istorijske podsetnike.
● Kraj 2006. je obeležio i niz rehabilitacija onih koji su bili žrtve komunističkih represija. S jedne strane, pravda je dosežna, s druge, oni koji su iskreno verovali u ideju komunizma osećaju se prevarenim...
– Ne znam da li se već može govoriti o nizu rehabilitacija, ali je bitno što je proces političkog rehabilitovanja otpočeo. Bilo bi dobro da u svim slučajevima bude i dostojanstveno obavljen. Sigurno je da će se neke rehabilitacije lakše sprovesti, a neke teže: lakše one za koje postoji potpuna ili gotovo potpuna potrebna dokumentacija, mnogo teže one za koje ta dokumentacija ne postoji, ili je sasvim nedovoljna. Pored toga, neophodno je da se delovanje pojedinih istaknutih političkih ličnosti, Draže Mihailovića, na primer, ili Milana Đ. Nedića, ili kneza Pavla, ili kralja Petra II ponovo ispita i sa političkog, i sa vojnopolitičkog, i sa istoriografskog stanovišta objektivno, temeljno i bez ideoloških predrasuda. Takvo ispitivanje se ne može obaviti u kratkom vremenskom roku, a ne bi se smela dopustiti ni najmanja mera improvizacije, što bi uistinu moglo doprineti da se učesnici u sukobima nekada sučeljenih strana, ili njihovi potomci – bilo da je reč o komunistima ili o njihovim ideološkim protivnicima – bolje osećaju i lakše se razaberu u prošlim i sadašnjim istorijskim zbivanjima. Istorijske magle su najopasnije, jer se u njima gube moguće istine i istine mogućeg.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 06.01.2007.]
