Izvor: Politika, 03.Apr.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne vredi talenat ako nemaš sreće
„Plakao sam u sebi, a plakaću kada dođete u Sarajevo na gostovanje”, rekao nam je Sidran posle premijere–kaže glumac Vlastimir Đuza Stojiljković
Đuzu Stojiljkovića zatekli smo u dogovoreno vreme kako uz cigaretu ispija kafu, raspoložen, vedar, nasmejan- što je retkost kada je ovaj bard srpskog glumišta u pitanju. Do Stojiljkovića je proteklih dana bilo gotovo nemoguće doći. Uzalud smo „kovali zavere” sa njegovom ljubaznom suprugom Dušankom da dogovorimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razgovor, sve dok nam pre dva dana nije „došapnula” da će Đuza u podne piti kafu u bašti jednog vračarskog restorana...
Od početka ove pozorišne sezone ovaj istinski omiljen srpski glumac imao je čak četiri premijere: „Zlatno tele” u nacionalnom teatru, „Elijahova stolica” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i najnovije predstave Ateljea 212: „Gospoda Glembajevi” i „Otac na službenom putu” Abdulaha Sidrana u režiji intrigantnog hrvatskog reditelja Olivera Frljića.
–Srećan sam, verujte mi! Imao sam veliku pauzu u radu. Ovo me je malo povratilo, inače je moja Dušanka imala muku sa mnom. Jao, kukao sam joj po kući: idem na predstavu! Ko će sada da igra? Nije me ništa radovalo, veselilo. Mislio sam da više neću igrati, ali Dino je bio veliki izazov, motiv, inspiracija. Lagao sam kada sam u predstavi govorio da imam 71 godinu. Napunio sam 82, a te 1948. imao sam 18 godina. Jeste bilo zamorno, ali za mene veoma značajno i korisno. Ne po rezultatima nego po načinu rada… kaže Đuza Stojiljković i dodaje:
– I u ovim godinama sam voleo da radim. Jedva sam čekao probu, sada predstavu. Da mi se to ranije dogodilo, bio bih mnogo zadovoljniji nego danas, kada sam stariji. Došao sam do nove spoznaje o pozorištu: da je glumac potrošna roba, dobro, to je stara poznata stvar, ali da glumca pored talenta, mora da prati i sreća. Ako je nema, ne vredi ništa! Frljić je zahtevao da ja igram, a kada je odlazio iz Beograda zapretio mi je prstom i rekao: videćemo se mi uskoro opet, priča nam raspoloženi glumac.
Đuza Stojiljković tumačio je lik dečaka Dina: nadahnuto, suptilno, originalno... Po mišljenju mnogih Dino je njegova životna uloga, i pored toga što je tokom karijere ostvario ceo spektar zanimljivih likova.
Za uspeh „Oca”, priča Stojiljković, najzaslužniji je Frljić koji je posao odlično uradio. On mi je rekao da ne zna kako bi drugačije postavio predstavu, jer je tražio otklon od tog vremena i zato su neke njegove scene: crtani film. Nerealne iz viđenja tog mog dečaka Dina koji je sada mator čovek.
–Zamislite samo to vreme iz 1948. godine. Danas se na to vreme ne bi gledalo tako. Bilo bi i neprijatno i teško da je realistično prikazano. Predstava je rađena filmski. Scene su kratke, stalno imate promenu mesta, objašnjava naš sagovornik i dodaje:
–Sidran je jako zadovoljan. Rekao nam je posle premijere: „Plakao sam u sebi, a plakaću kada dođete u Sarajevo na gostovanje”. Pozorište je drugačije od filma, televizije. Film je napravljen i traje. Televizijska traka je uvek ista, ali svaka predstava je posebna. Tog trenutka se događa i nikada više. To je zanimljivo, vuče čoveka, nemate pardona na grešku i pogrešno tumačenje, jer ga ne možete ispraviti. Na filmu možete da se vraćate određenom kadru koliko hoćete, ali u pozorištu je živi sudar sa publikom. Oduvek smo znali da je publika završni učesnik u predstavi. Onda nam je pre nekoliko godina jedan značajan reditelj na početku rada rekao poraznu stvar: „U ovoj predstavi vas publika uopšte ne zanima”. To se kosi sa poslom glumca. Ja nikada ne igram u svom stanu. I tako je ta predstava prošla da po 50-100 ljudi izađe iz sale. To je porazno…
Na fizičkoj kondiciji i vitkosti Đuzi Stojiljkoviću bi pozavideli mnogi. Šetnja ga, kaže, okrepljuje, podmlađuje. Svakodnevno pređe po šest-sedam kilometara. U svom maniru nastavlja da priča o pozorištu, najnovijim predstavama:
–Onaj Makedonac ( Nikola Ristanovski) je neverovatan glumac. Gledao sam „Glembajeve” kada je Raša Plaović 1947. dobio tu nagradu. To filozofiranje je trajalo četiri i po sata. Jagoš Marković je rešio „Glembajeve” za dva sata i pet minuta. Ekipa igra sjajno. Ta porodica Glembaj su prave barabe, početak mafije. Mi to u Srbiji nismo imali u to vreme. Pokušali smo i mislim da smo u tome uspeli da svučemo te ljude. Mislim da bi Krleža bio zadovoljan kada bi našu predstavu mogao da vidi. Dva puta sam bežao iz Beogradskog dramskog pozorišta, isto tako dva puta sam odlazio iz Ateljea 212, jer se ljudi nekako srode, postanu familija i privatno i na sceni. Nemate mogućnost da vidite kako reaguje glumac sa kojim nikada niste igrali. Zanimljivo je deliti scenski energiju sa novim kolegom, kao verovatno orkestru da svira sa drugim orkestrom.
Borka. G. Trebješanin
objavljeno: 04.04.2011
