Izvor: Politika, 30.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naše kolo u gradu valcera
Ovacije igri „Kola” u bečkom kompleksu Štachale, gde je lane na pobedničkom postolju stajao Novak Đoković
Specijalno za „Politiku”
Beč– Sa jednom lepom, belom „Lastom”(na sprat) beogradski ansambl „Kolo” nedavno se vinuo do Beča. Da na Savindan stigne u Štachale – prvo na Svetosavsku akademiju a posle na svoj celovečernji koncert na istom mestu. I prošle zime bili su oni u ovom nekad carskom gradu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo u manjem Ahcen teatru, pretesnom za sve bečke fanove našeg „Kola”. Zato se ove godine išlo na veću brojku – oko 2.000 gledalaca. Plan je ispunjen, pa ih tamo očekuju i iduće godine, s tim što će „lestvicu” verovatno opet podići na višu crtu, ili – koncert u dvorani sa još više mesta. Koliko? O tome će odlučiti njihovi domaćini i oni koji „Kolo” vode.
Domaćin koncerta, koji se završio ovacijama, bila je Zajednica srpskih klubova u Beču koja je poslednjih godina glavni nosilac kulturnih aktivnosti Srba u austrijskoj prestonici. Borislav Kapetanović, koji je na čelu ovog „kola” srpskih klubova, a u gradu ih ima 14, kaže da je ovo za njih bio veliki događaj koji se desio u jednoj zaista velikoj i reprezentativnoj koncertnoj dvorani. „Naša Zajednica se trudi da što više toga uradi i na kulturnom planu, premda se radi volonterski. Podatak kojim se ponosimo je i da verovatno nijedan grad u Evropi nema toliko gostujućih dramskih predstava kao Beč, gde često nastupaju pozorišta iz Srbije i BiH. Šest do osam predstava godišnje, to je naša „bečka mera”. Videli ste kako je publika ispratila naše igrače, a što je posebno zanimljivo – u sali, ipak, nisu bili samo zemljaci. Naše procene govore da su oko četvrtina prisutnih bili Austrijanci, ali i predstavnici nekoliko ambasada, koje smo pozdravili na početku koncerta. Svojom brojnošću posebno su se isticali Indijci. Čak i u broj znam, došlo ih je na koncert dvadeset dvoje”, ispričao nam je Kapetanović.
A u Štachale „Kolo” je (od)igralo Srbiju uzduž i popreko. I ne samo srpske igre. U tom spletu našli su se i koraci manjina iz Srbije, baš kao i Srba koji žive u zemljama nastalim od bivše Jugoslavije. Igre razne i koreografi razni: Olga Skovran, Dragomir Vuković Kljaca..., čak i jedna srpska snaja, nekad i sama igrač „Kola”, Holanđanka Ivon Eischveiler Despotović ovde je predstavljena koreografijom „Vranjska svita”. U publici smo videli i mladu Beograđanku Unu Zubović, dvadesetogodišnju balerinu koja je u angažmanu u bečkoj Folks operi. Kaže nam da povremeno poseti ovakve koncerte jer igrač od igrača uvek ima šta da nauči, a posebno joj je drago da gleda „Kolo” jer su tu i neki koji su sa njom išli u istu školu – „Lujo Davičo”. Samo su sa drugog smera – narodna igra.
Za „Kolo” je ovo značajan koncert, ali ne zaboravimo da će oni ove godine obeležiti šest decenija postojanja i da je njihova istorija veoma bogata. Igrali su na svim kontinentima, u gotovo osamdeset zemalja: u njujorškom Karnegi holu, moskovskom Boljšom teatru, u pariskoj „Olimpiji”, u istom gradu su celovečernjim koncertom otvorili scenu Palate Šajo, gledala ih je i publika u čuvenoj Sidnejskoj operi... Direktor „Kola” Radojica Kuzmanović kaže da je, ipak, njihovo pravo igračko „tle” „Sava centar”, tu su kao kod kuće, tu će u maju velikim koncertom obeležiti svoj dan rođenja, a u decembru dan kada su „prohodali”, 60 godina od njihovog prvog koncerta. U jubilarnoj godini biće to i ukupno 60 koncerata na najdražoj pozornici. Za ovu svečanu priliku pripremaju i izvesne krupnije iskorake u repertoarskoj i scenskoj koncepciji.
Kad sve ovo čujemo, teško nam je odoleti zapitkivanju tipa: Može li „Kolo” jednom postati nekakav srpski Riverdens?
– Mi to pomalo i jesmo – kaže i ozbiljno i u šali Radojica Kuzmanović. – Dvorane smo punili i tamo gde nema naše dijaspore. U Japanu, na primer. Pamtimo nezaboravne koncerte i televizijske prenose. Da postaneš veliki nacionalni brend potrebno je puno ulaganja: u igrače, koreografe, muzičare... i, svakako najviše, u marketing. Na Evrosongu u Beogradu „Kolo” će zaigrati u programu u pauzi takmičenja. Tih nekoliko minuta, zlata vrednih, mi ćemo pokušati da maksimalno iskoristimo. Jer, bićemo na ekranima cele Evrope. Takva šansa se retko dogodi.
Vratimo se još jednom Beču, u kome je prekoputa Štachale restoran „Lazar”, gde vodimo ove razgovore i u kojoj je nemački pomalo „strani jezik”. Svuda okolo su razni ukrasi koji podsećaju gazdu Lazara i njegovu uobičajenu klijentelu na njihov zavičaj. Jedan takav vidimo na zidu sa kojeg nas sa plakata gleda Novak Đoković. Tu je i njegov autogram koji je ostavio na ručku u „Lazaru”, posle lanjske pobede na turniru, takođe u kompleksu Štachale. Samo svoj pobednički „ples” odigrao je u onoj najvećoj dvorani, velikoj kao naša Arena.
M. Šehović
[objavljeno: 31/01/2008.]
