Izvor: Politika, 15.Okt.2013, 21:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Merenjem stižem do savršenog

U Galeriji „Beograd“ Jarmila Vešović, slikarka koja živi i radi u Parizu, predstavlja se izložbom „Oda suncu i radosti“

Jarmila Vešović, slikarka koja skoro tri decenije živi i radi u Parizu, predstaviće se do 21. oktobra publici izložbom dela pod nazivom „Oda suncu i radosti“ u Prodajnoj galeriji „Beograd“ (Kosančićev venac 19). Ovog meseca otvorena je izložba ove umetnice i u Američkom univerzitetskom centru u Parizu, koja traje takođe do 21. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oktobra. To je i razlog zašto je slikarka nakon kratkog boravka u Srbiji otputovala hitno za Francusku. Jarmila Vešović bila je beogradski student u klasi Stojana Ćelića, usavršavala se na Nacionalnoj školi lepih umetnosti u Parizu i odlučila da u Francuskoj nastavi svoj rad. Osvojila je značajna domaća i inostrana priznanja, između ostalih, prvu nagradu za slikarstvo francuske Akademije nauka i umetnosti. U svojim radovima neguje nasleđa rodnog podneblja.

Mediteranski kolorit, fresko-slikarstvo, meditativnost, okrenutost ljubavi su reči kojima se najčešće opisuje njena umetnost. U razgovoru za „Politiku“ Jarmila Vešović o delima koja je predstavila kod nas kaže:– Važno mi je da, izlažući, obeležim prisutnost u Beogradu i Srbiji i okupim drage prijatelje. Svaka postavka je jedna celina i jedna tema, a ovu novu u Galeriji „Beograd“ sam nazvala „Oda suncu i radosti“, jer smatram da treba doneti lepo viđenje života i smrti. Tegobe ratova i nemaštine ne možemo rešiti tek tako, ali lično osećanje života i vrednosti možemo izgraditi i osmisliti svaki trenutak kao da je jedini i neprolazni, večito „sada“ koje može da se obasja suncem.

O tome šta joj je najvažnije u radu, da li da saopšti neke nove unutarnje spoznaje ili da prikaže šta sve može da učini sa bojom i tehnikom slikanja, umetnica odgovara:– Danas više nije aktuelno pitanje slikanja, već način života, jer slikar mora dobro da razjasni proces realizacije svog dela. Odakle dolazi ideja da baš na takav način umetnik prikaže svoju realnost? Sve što je u mislima – postoji u prirodi, samo se ta veza otkriva kasnije. Inspirisana sam predelima, šumom, prirodom, svetlom, što pokazuje i video rad „Mimesis“ izložen u Beogradu, nastao u parku Monsuri, gde sam od kore drveta napravila materiju mojih prozirnih slika objekata. U početku sam ih nazivala hermetičke šume, kasnije su postale mimetičke, zatim plave kao „Oda vodi“, jer je format dug, horizontalan, proziran kao voda. Što dalje putujemo bliži smo tradiciji iz koje smo potekli i to izdvaja umetnika iz mase svetskih uticaja. Pored slika, izložila sam i drvoreze, a kombinovana tehnika sa pigmentom na japanskom prozirnom papiru ostavlja utisak pastela. Slikala sam zlatnim pigmentom koji stvara utisak prisustva sunca.

Sećanja na studentske dane i profesora Stojana Ćelića su veoma živa:– I danas u torbi nosim lenjire jer se „merenjem stiže do savršenog“. Mere, harmonija, arhitektura, gradnja slikarskog prostora su za mene najvažniji deo slike! Izlagala sam na pariskom Salonu „Realiten Nouvelle“ koji je najpoznatiji salon apstraktne umetnosti gde sam videla dela i pomislila : „E, sa ovim bi Stojan Ćelić bio jako zadovoljan!” Stojan nas je učio redu, organizaciji slike, disciplini, logici lepog i savršenog. U Parizu danas viđam dela svetskih majstorakoja su mi važna, ali prvi potezi su bili dobri jer je moj profesor bio Ćelić. Likovna akademija u Beogradu je u moje vreme bila bolja od one u Parizu gde sam specijalizirala „eksperimentalne tehnike“ 1990. godine.

Na pitanje šta je opredelilo da život i rad nastavi u Francuskoj, naša sagovornica kaže:– Susret sa madam Suzan de Koning, kritičarkom i kustoskinjom Muzeja moderne umetnosti Pariza je bio presudan, a ona je bila moja podrška i preporučila me lepim tekstom. Uspela sam tada da potpišem ugovor i ostvarim višegodišnju saradnju sa galerijom „An Blan” u Parizu. Mnoge okolnosti su mi bile naklonjene da ostanem u Francuskoj. Sada razmišljam drugačije, vreme čini svoje i sagledavam kraj života, što me podstiče da radim u svetlosti. Bavim se i poezijom, jer bez nje nema smisla pričati i slikati, ona je najbliža ljudskoj duši. Sve što je poetično je jedinstveno i utešno. Volim lepu reč, kao što volim lepu sliku. Inspiriše me kineska poslovica koja kaže: „Jednu lepu sliku čini hiljadu reči”.

B.Lijeskić

objavljeno: 16.10.2013

Nastavak na Politika...