Izvor: Politika, 30.Maj.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepota je u odgonetanju tajne
– Knjiga Mire Popović „S terase na terasu”, našla se usred izloga jedne od najlepših i najuglednijih pariskih knjižara – „L’ekim de paž”, na bulevaru Sen Žermen
U odnosu na prevlast književne forme romana, priča je danas u priličnoj meri potisnuta, pa se zbog toga uspesi autora pripovednih zbirki doživljavaju kao prosevi svetlosti kroz sitne pukotine. Ali, i to se srećom dešava, kao što se dogodilo „našoj Parižanki” Miri Popović, prevoditeljki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i novinarki, koja je početkom godine objavila dve knjige priča, jednu na francuskom „S terase na terasu”, u prevodu Gojka Lukića i izdanju pariske izdavačke kuće „Vivijan ami”, i drugu– „Harmoniju” na srpskom, u izdanju novosadske „Akademske knjige”.
– Knjiga „S terase na terasu” pojavila se u februaru u Parizu gotovo u isto vreme kada i „Harmonija” ovde, i sadrži izbor priča iz moje knjige „Beograd Pariz”, kao i nekoliko priča iz „Harmonije”. Sa tom pariskom knjigom od početka se zbivaju čuda. Jedno od njih je što se izdanje, tri nedelje pošto je izdato, našlo usred izloga jedne od najlepših i najuglednijih pariskih knjižara – „L’ekim de paž”, na bulevaru Sen Žermen, uz moj portret. Priznajem, bila sam i radosna, zbunjena i uzbuđena. Produkcija knjiga u Francuskoj je ogromna, a ja sam tamo nepoznat autor. Pride, reč je o pričama, a to je i u zemlji Mopasana potcenjen žanr. Ali knjižaru na Sen Žermenu izuzetno se dopala moja knjiga i – dao je sebi oduška – kaže za naš list Mira Popović.
Zbirka „S terase na terasu” predstavljena je na Salonu knjige u Parizu, od 16. do 19. marta, gde je autorka potpisivala primerke, i zbog toga što tamo nije bilo naših izdavača, a do salona nije objavljena nijedna druga knjiga prevedena sa srpskog na francuski, Mira Popović bila je jedini naš pisac prisutan na toj velikoj međunarodnoj književnoj smotri. – Knjiga je već skrenula na sebe pažnju nekih kritičara, a najavljena je u važnim književnim časopisima i listovima, uključujući naslovnu stranu „Figaro literera”, književnom dodatku nacionalnog dnevnika „Figaro”, na dan otvaranja Salona knjige – podseća Mira Popović.
U njenim pričama posebnu ulogu igra „usud sudbine”, kako je napisao recenzent David Albahari, a junaci se zatiču u haosu sudbonosnih događaja. Pri tom, često je jedan motiv uočljiviji, kao pokretač radnje u klasičnom smislu, kao pištolj koji se u drami pojavi u prvom činu i nužno opali do poslednjeg. Mira Popović obrađuje i svevremene teme – usamljenosti, prolaznosti života, laži, često smešnih, kao i apsurdnih situacija. Događaje rado smešta i u „krug dvojke” svog rodnog Beograda.
– Taj vaš utisak o motivu u mojim pričama, inače slikovit i meni blizak, verovatno potiče od fragmentarnog postupka koji često koristim u pripovedanju. To liči na otvaranje cveta. Motiv se vidi ili makar nazire u pupoljku, ali ako latice ne progovore, od priče nema ništa. Kada će „pištolj opaliti” zavisi od mnogo čega, a ponajviše od umeća pripovedanja. Ishitreni pucanj ubija priču, čini suvišnim ono što potom dolazi, pa makar bilo i najlepše rečeno. Izbor tema je deo eksperimenta. Veliki je izazov pisati kad se zna da su sve priče „već ispričane”. Za razliku od moje prethodne zbirke priča „Beograd Pariz”, u kojoj ima puno fantastike i nadrealnog, „Harmoniju” sam sastavljala birajući priče bliže životu. A život je sve to što kažete: prolaznost, usamljenost, apsurd, laž... kroz koje se probija humor i daje nadu – objašnjava Mira Popović.
U „Harmoniji” je zanimljiva poslednja priča– akrostih, objedinjujuća za sve prethodne, za koju autorka kaže da je neka vrsta dara čitaocu za dalje čitanje– a pošto je sve priče već pročitao, ili možda „čist ćar”– ako pročita samo nju.
– Objavljena je, s namerom, posle sadržaja. Nije mi poznato da je neka druga knjiga, u nas ili drugde, tako osmišljena. Ta priča – „Hemfri Bogart na mom rođendanu” objedinjuje naslove svih drugih priča u knjizi i ponovo ih oživljava. Potpuno je samostalna, a opet drži u zagrljaju sve ostale priče. Rad na njoj ponekad je, zbog „prinude” ugrađivanja naslova dugih priča, nosio i tehničke teškoće. Jer, naslove je trebalo citirati u originalu, bilo koja promena, recimo padeža reči iz naslova, nije smela da se dogodi, a naslovi su trebali meko i bešumno da se uvuku u novu priču, kao da im je u njoj prirodno mesto. Bila je to lepa igra, ističe Mira Popović.
Marina Vulićević
objavljeno: 31.05.2012.
