Izvor: Blic, 30.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lakoća prirode
Lakoća prirode
'Vizantija'
Samo pre nekoliko vekova, priroda je doživljavana kao nepoznanica koja ljudima uliva strah, odnosno, kao nešto od čega se treba braniti. Danas je obrnuto: prirodi je potrebna naša zaštita. Ljudi su ovladali prirodom i u velikoj meri je ugrozili - iz neumerenosti. Ovo je razlog što se kroz fotografiju, od kada postoji, a to je malo više od jednog veka, ne odustaje od njene odbrane. I, takođe, razlog što kao teme opstaju njene lepote >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i njena lakoća postojanja.
Da li ste se nekad zapitali zašto se i dalje oduševljavamo kad čujemo žubor potoka ili posmatramo ostatke utvrđenja iz kojeg probija rastinje. Šta gledaoce vuče u galeriju u kojoj su izloženi prizori puta kroz šumu, vlati trave izbliza, mosta u senci, morske pučine, uličnih svirača ili rečne obale s kupačima. Ako se izuzme tehnička obrada ovakvih fotografija, koju prosečan posmatrač primećuje samo ako mu rezultat (loš ili vrhunski) bode oči, šta nas kod njih privlači ili koja osećanje u nama bude da bismo ih iznova rado gledali.
Ono glasi: nostalgija. Fotografije izložene u Galeriji 'Vizantija' (Kulturni centar 'Veselin Masleša', Resavska 78) petorice autora - Fadila Šarkija, Zorana Krnjajića, Željka Radovića, Bratislava Lucića i Vlade Milinkovića - imaju tu zajedničku notu. Nostalgija koju emituju podstiče da sadašnji trenutak sagledamo iz dobronamernog ugla. Na njima nema agresije, niti ironije. Sve je onako kako bismo želeli da bude: smireno, čak setno - za dušu, skladno i dopadljivo - za oko, tehnički perfektno - za znalce.
Ove fotografije zamrzavaju prirodu koju većina ljudi na planeti zanemaruje. Čovek se od prirode otuđuje, ali to nije najgore što se dešava: ona je sve češće puka roba. A šume mogu biti opustošene i potoci presušiti!
Izlazak
(David Albahari, Senke, Stubovi kulture, 2006)
Do kobnih potresa u životu Albaharijevih junaka dolazi zbog sitnica: pošto su (ličnu, porodičnu) harmoniju izgradili na prećutkivanju i potisnutim sećanjima, oni su tempirane bombe koje eksplodiraju (umiru i ubijaju) zbog, naizgled, beznačajnih slučajnosti ('Park', 'Ime i fotografija'). Izmučeni starenjem koje im je, izmenom perspektive, sve uzvišeno pretvorilo u vulgarno ('Pidžama', 'Koraci'), oni su razapeti između ljubavi (koja je neprekidno prevazilaženje) i sebičnosti (besmislene dovršenosti), između sećanja koja ih, stalnim poređenjima prošlosti i (emigrantske) sadašnjosti, stavljaju na muke ('Šljive u Saskačevanu', 'Luda zemlja') i umeća zaborava, koje ih 'prazni' i raščovečuje ('O pamćenju', 'Koraci'). Njihova nezadovoljstva jesu dramatična, ali su im izbori nemogući: oni su toliko saživljeni sa 'svojim' (namćorastim) ženama da postaju verzije istog bića i rado prate jedni druge, bilo u ludilo, bilo u smrt ('Ponuda nektarina u Kalgariju', 'Sreća i laž'); i sam kraj (priče, života ljudi i naroda) koji relativizuje smisao stradanja (postojanja) može da bude 'oslobođenje' od patnje ('Lovina'), ali i poučna izvesnost pred kojom je svaka bura (u čaši vode) podjednako bitna i lepa ('Udaljavanje').
Albahari obnavlja supstancijalne elemente pripovedne proze (junaka, radnju, pripovedača), priču kao samostalan žanr, ali i kao izvoran vid naracije. Tesno povezujući pojedinačne naslove okvirnom novelom (u više nastavaka), u kojoj se, na pragu između fiktivnog sveta i čitaočeve stvarnosti, duhovito poigrava identitetima naratora i autora, on stvara utisak da je pripovedanje slobodna improvizacija, ali, takođe, podseća i da je knjizi priča, koja je hronološki prethodila romanu, sada vreme da iz njega konačno izađe.
|
