Izvor: Politika, 12.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko špijunira Boga
Postoje osnovane priče o tajnim vezama između Mosada, Vatikana i CIA, a neke su objašnjene u "Božjem špijunu", kaže Huan Gomes-Hurado
INTERVJU
Svetski bestseler "Božji špijun", objavljen u 39 zemalja, mladog španskog pisca i novinara Huana Gomes-Hurada (1977, Madrid), koji je u prevodu Jasmine Nikolić objavila beogradska "Laguna", triler je koji se čita u jednom dahu. Međutim, "mesto zločina" je Vatikan, što baš i nije tako uobičajeno. Radnja nas uvodi u 2005. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godinu, u Rim i vreme kada umire papa Jovan Pavle II. Uoči konklave, koja će dati ime novog pape, na najjeziviji i ritualni način ubijena su dva kardinala liberalnog krila. Mlada Paola Dikanti, psiholog i kriminolog, počinje istraživanje sa CIA agentom – sa ocem Antonijem Faulerom i Fabiom Danteom, članom obezbeđenja Vatikana, Paola traga za sveštenikom Viktorom Karoskim...Sa Huanom Gomes-Huradom, razgovaramo, putem elektronske pošte, o nastanku ovog njegovog prvog romana.
Šta vas je navelo na to da napišete knjigu o kriminalu u okviru Vatikana? Šta je tu zaista stvarno, a šta bi moglo biti prema "zakonima verovatnosti i nužnosti"?
Vrlo dobro pitanje! Moja prva misao bila je da napišem knjigu o serijskom ubici, i tome kako je moguće da svako postane monstrum. Kada sam počeo da istražujem ovu temu shvatio sam da zaista bilo ko, pod određenim okolnostima, može da pređe tu osetljivu liniju koja deli zdrav razum od ludila. Jednom sam se probudio u pola noći i otišao u kuhinju da pijem vode. Tada sam u korpi sa vešom ugledao crnu bluzu, sa belom majicom unutra. U mraku su, tako sjedinjene, izgledale kao sveštenička odora, i dosetio sam se: a šta ako sveštenik postane serijski ubica? Trebalo mi je tri godine istraživanja da bih odgovorio na ovo pitanje! Sve je u ovoj priči moguće, zaista.
Šta mislite o literaturi u stilu Den Brauna? Šta sačinjava dobar triler, po Vašem mišljenju, i koji pisci su inspirisali Vaš rad?
Pa, "Božji špijun" nije literatura u stilu Dena Brauna, ali je nešto bliža radu Tomasa Harisa i Kena Foleta. Ja stvarno uživam u dobrom bestseleru, i ne verujem u etiketiranja knjiga. Roman je dobar ili loš, uzbudljiv ili dosadan. Mnogi snobovski kritičari kažu da popularna proza nema značaja, ali ja se na to samo smejem. U "Božjem špijunu" čitamo o zlostavljanju dece, što je duboki odraz porekla zla u čoveku, o požudi i moći, konfliktu između istine i socijalnog blagostanja. Sve ovo su ključne teme čovečanstva! Inspirisali su me Ken Folet, Tomas Haris i Stiven King. Obratite pažnju na Kinga, na primer. Decenijama su ga "komadali" snobovski kritičari u njegovoj zemlji. Kada je dobio Kaldekot medalju kritičari su ga odmah priznali! Šta je sa tri stotine miliona knjiga koje je prodao pre toga? Ima mnogo licemerja u tim etiketiranjima pisaca. Ali, čitalac zna šta je dobro.
Šta ste hteli da kažete kada ste u vezu doveli tajne organizacije, Vatikan i CIA? Ko može da špijunira Boga?
Sve obaveštajne službe imaju međusobne kontakte. Neke rade zajedno, neke ne. Postoje osnovane priče o tajnim vezama između Mosada, Vatikana i CIA, a neke su objašnjene u "Božjem špijunu". Ko može da špijunira Boga? Sjajno pitanje! Misao je paradoksalna. Niko ne može da špijunira Boga, a onaj ko špijunira za Boga suvišan je, pošto sve zna. Pa, u čemu je pravo značenje ovoga? Čitalac će to otkriti u romanu.
Neobično je u Vašoj knjizi što od početka znamo sve o ubici, njegov um i sećanja, ali je on sam neuhvatljiv. Zašto ste ga takvim sazdali?
Viktor Karoski je ozbiljno "neupotrebljiv" sveštenik koji se lečio u Institutu "Sent Metju" u kojem se rehabilituju sveštenici optuženi za seksualno zlostavljanje. To mesto stvarno postoji, ali se o njemu ćuti. Očigledan je moralni konflikt ovih ljudi kojima se ne sudi po "civilnoj pravdi". Viktora Karoskog, u jednoj liniji knjige, upoznajemo preko njegovog dosijea i razgovora koje je sa lekarima vodio u Institutu. Gradeći strukturu romana koristio sam i introspektivne flešbekove koje je detektiv Paola Dikanti upotrebila da odredi profil serijskog ubice. Teškoća pronalaska Karoskog deo je misterije romana!
"Svi normalni ljudi liče jedan na drugog, a svaki kriminalac je poremećen na svoj način" – poigrali ste se čuvenom Tolstojevom mišlju iz "Ane Karenjine". U čemu je posebnost ludila Karoskog?
Njegov glavni problem je integracija seksualnosti u ličnost. Postoje tu i drugi problemi, kao što je odnos sa roditeljima i činjenica da nije mogao da se seti da je i sam bio zlostavljan u detinjstvu. Kako je sve ovo vezano za zaplet romana i zašto je uhodio kardinale... to je tajna koju čitalac treba da otkrije. Zbog uobličenja lika Viktora Karoskog razgovarao sam sa mnogim psihijatrima specijalizovanim za kriminologiju, u nameri da postignem maksimum realističnosti.
Verujete li u teoriju o "poslednjim danima"?
Teška tema. Stvarno verujem da je spasenje stvar vere u sopstveno poštenje, umesto u neku od religija. Čudna je stvar teorija o "poslednjim danima". Ne verujem u nju, ali će o njoj biti reči u mom sledećem romanu!
Da li ste slučajno jednom liku dali ime Dante, ili je to omaž velikom klasiku?
Naravno da je to bilo namerno. Dante je Paolin vodič u Vatikanu, kao što je Vergilije bio Danteov u paklu. Sličnosti se umnožavaju kako roman odmiče.
Da li se nekada uplašite da će neko doći na ideju da ubija na način koji ste opisali u "Božjem špijunu", slično onome što je Vudi Alen duhovito primetio: "Kada slušam Vagnera, poželim da napadnem Poljsku"?
Ufff, kakvo pitanje! Nadam se da se to nikada neće dogoditi... ponovo. Lik Karoskog je zasnovan na ličnostima dvojice stvarnih serijskih ubica, i stvarnog sveštenika koji je zlostavljao devedeset dečaka. Razgovori sa profajlerima mnogo su mi pomogli da kod čitalaca izazovem nemir i strah.
Marina Vulićević
[objavljeno: 12.03.2007.]
.jpg)
