Izvor: Blic, 07.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KKN
KKN
Novi album Kande, Kodže i Nebojše 'Prekidi stvarnosti' (PGP RTS) već u naslovu otkriva važan deo svoje tajne. Ako je stvarnost takva da ne ohrabruje nikakvu akciju koja doprinosi podizanju nivoa nacionalnog blesimetra, ako postavljanje i održavanje sistema vrednosti zavisi od onih koji istinsku vrednost ne bi prepoznali ni ako ih ujede za nos, onda je jedini zaista slobodan prostor sveden na prekid stvarnosti koji traje onoliko koliko smo spremni da u njega uložimo. To >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je jedino vreme u kome se stvarno živi, na način na koji zaslužuju ljudi koji znaju, ili bi želeli da saznaju kako život izgleda.
U slučaju Kande, Kodže i Nebojše trajanje se poklapa sa svakom pojedinačnom pesmom, posle koje sledi trenutak tišine, pa novi prekid stvarnosti. U takvom okruženju mikrokosmos se pretvara u jedino utočište, a kreativna imaginacija postaje ne samo sredstvo izražavanja, nego i isceljenja. Da ne biste, drugim rečima, puštali neartikulisane krike duboko motivisanog očajanja – vi pevate.
'Prekidi stvarnosti' je album koji teče potresnom lakoćom: sve oko njega je teško, uzaludno i nemoguće, ali muzika, poput laserskog zraka, proseca olovni zid realnosti i lebdi jedinim preostalim potpuno slobodnim prostorima u kojima je niko ne može ugroziti. Iako se zajednički učinak petorice članova Kande, Kodže i Nebojše može pojedinačno vrednovati samo na štetu dobrog ukusa, bilo bi nepravedno ne izdvojiti glas Olivera Nektarijevića kao ključni identifikacioni element i toliko upečatljiv primer ličnog stila da mu je gotovo nemoguće naći odgovarajuće upoređenje na domaćoj sceni.
Kultura kao retka zver
Gotovo je u medijima previđena vest da je pre nekoliko dana Dragan Kojadinović prisustvovao svetskom skupu ministara kulture u Madridu, a pod pokroviteljstvom Uneska; tamo je je usvojen tekst nove konvencije o zaštiti različitosti kulturnih sadržaja i umetničkog izraza. Pored toga što bi ovom konvencijom bile ozakonjene mere zaštite tzv. malih kultura, njome bi, pored ostalih, trebalo da budu uređena još dva krupna pitanja iz ove oblasti. Pre svega, 'zaštita različitih kulturnih sadržaja i umetničkog izraza', ali i postavljene pravne prepreke za komercijalne produkte namenjene isključivo 'lakoj zabavi i masovnoj upotrebi'.
Što se tiče 'malih kultura', Unesko ostaje na tragu svojih projekata još iz 1993. godine kada je usvojen 'Projekat za ugrožene jezike', da bi samo dve godine kasnije jedna fondacija sa istim nazivom u svom izveštaju konstatovala: 'Lingvisti se slažu sa procenom da je više od polovine jezika na svetu na samrti... To znači da se mi i naša deca nalazimo na prekretnici ljudske istorije, jer će za možda samo dve generacije većina jezika na svetu izumreti.' Kakva će biti sudbina kultura koje su se stvarale na tim jezicima, jasno je.
Što se tiče predviđene 'zaštite kulturnih sadržaja i umetničkog izraza', kao i 'kulturnog diverziteta' (kao prava na razilaženje u mišljenju), stvar je znatno složenija i otvara mnoga pitanja. Pre svega: šta je sa kulturom čijim je sadržajima potrebna zaštita? Da li je današnja prava kulturna vrednost toliko retka i dragocena da se svrstava u red ostalih spomenika kulture pod zaštitom Uneska? Da li je danas tzv. velika umetnost retkost kao piramide ili Svici s Mrtvog mora?
Izgleda da nas sva ova pitanja dovode do poslednjeg oblika zaštite predviđenog ovom konvencijom, zaštite od liberalnog tretmana proizvoda kulture na tržištu, koji nužno dovodi do uprosečenja, standardizacije i potiskivanja različitih kulturnih vrednosti od onih koje nameću velike kulturne industrije. Činjenica da su predlog ove konvencije potpisale sve zemlje članice izuzev SAD mnogo govori o tome.
I da se na kraju vratimo Uneskovoj sondaži ovog pitanja kroz problematiku umirućih jezika. Dejvid Kristal u svojoj knjizi 'Smrt jezika' kaže: 'Zamislite šta će se desiti ako se engleski i dalje bude širio ovako, možda će to jednoga dana biti jedini jezik. Ako se to dogodi, biće to najveća intelektualna katastrofa u istoriji ovoga sveta.'
Rumenka i Jelenče
Dušan Kovačević 'Radovan Treći',
režija Branimir Brstina, produkcija 'Atelje 212'
Sama činjenica da se ponovo postavlja komad Dušana Kovačevića koji je Zoran Radmilović odveo u legendu, pritom još u 'Ateljeu 212', svedoči o velikoj hrabrosti. Ne samo umetničkoj.
Najnovija verzija 'Radovana Trećeg' mora se stoga posmatrati nezavisno od slavne praizvedbe i zbog toga što je nezavisnost osnovno autorsko nastojanje reditelja Branimira Brstine. Kada se uzme sve u obzir, ponovila se istorija. Svaki, ili skoro svaki put kada se ponovo radi neki od komada Dušana Kovačevića koji je imao slavnu inscenaciju, samo se ispostavlja da su oni zanimljiviji, slojevitiji, rečitiji, čak tajnovitiji nego što smo mislili da jesu kad smo se s njima sretali prvi put.
Zato je osnovno pitanje: ko je danas Radovan? On je polutan koji, boraveći u soliteru, i dalje živi u svom selu i ima iskustvo kakvo onaj Radovan nije ni sanjao. Replike u ovom komadu i govor Kovačevićevih junaka, prema kome su drame apsurda čista konstrukcija, puni su pomirljive gorčine i jezivog iskustva, prepuni lošeg života i još gore prošlosti kao osnovnog obeležja. Radovan je i danas, što bi rekao sam Kovačević, prepisan iz života.
Autorski tim drugog 'Ateljeovog' 'Radovana Trećeg' nesumnjivo je uspeo da u prvi plan izvuče radovanštinu, taj nemogući svet u kome je sve moguće: Georgina je već pet godina trudna, slobodno padanje s vrha solitera je redovna praksa, vodi se rat s unapred poznatim pobednikom... pri čemu ništa nije slučajno. Kada se na kraju pojavi Vasilije, čovek za koga su svi mislili da je mrtav, i Radovan se tada miri sa sudbinom, priklanja se svojim smrtnim neprijateljima Vilotićima.
Govoreći o konkretnom učinku aktera, utisak je da Brstina, kao reditelj, široko otvora vata svojim partnerima glumcima, ne štedeći sebe i svoju nesumnjivu ulogu. U prvi plan ove nemoguće priče o mogućem izbila je Rumenka, savremena supruga poganih sklonosti koju je Anita Mančić izdigla na nivo principa. Ništa manje značajna nije uloga Nebojše Ilića kao Jelenčeta, tog zabludelog pesnika zaljubljenog u trudnu Georginu. Efektnu ulogu pored ostalih učesnika predstave ostvario je i Branislav Zeremski kao Stanislav, jedini prirodni saveznik svom zetu bez muškosti.
