Izvor: B92, 25.Jun.2010, 12:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
InMusic We Trust!
T-Mobile InMusic festival, Zagreb 21-23. jun
Biti najbolji, najpametniji, najorganizovaniji, naj... muzički festival na teritoriji ex-Jugoslovije kod mnogih ljudi (sa te iste teritorije) uglavnom je tema za "hejtovanje" nego za pohvale i divljenje. T-Mobile InMusic festival uspeo je da za pet godina postojanja u sebi objedini ekskluzivnost zlosrećnog anarho-spektakla na Lidu poznatog po imenu Echo, marketinšku vrednost EXIT-a, organizovanost bilo kog (odličnog) >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nemačkog festivala, ambijent odmora na moru i da hrabro planira sledećih pet godina života u nadi da će recesija jednom zaista napustiti ove krajeve. Šta je ono što će se pamtiti sa 5. InMusica za? Alice In Chains za otvaranje "nultog" dana, LCD Soundsystem, Bambi Molesters i !!! prvog, kao i Broken Social Scene i Caribou drugog dana festivala...
Teško je reći da će se nastup Flaming Lips "pamtiti", pošto onako nešto koliko god puta da se vidi u životu, teško da ikada može da se zaboravi. Legendarni muzički guru Aleksandar Dragaš kaže da mu je to za 30 godina odlazaka na koncerte najbolji koji je gledao i tome ne treba ništa da se doda. Kako je festival doživeo Vladimir Skočajić pročitajte u nastavku teksta.
Subjektivno-objektivni prikaz dvodnevnog festivala na Jarunu, koji ima ono što počinje na slovo „m"
Da li je Zagreb udaljen od Beograda 442 ili 10442km? Da li hrvatska publika ima više ukusa od srpske? Ili samo više novca? Ili nijedno od nabrojenog? Ili oba? Zašto će Exit u godinama pred nama posetiti Phoenix, Green Day, Killers, Blink 182, Coldplay, Tori Amos, Super Furry Animals, Weezer, The Libertines, Nelly Furtado, Depeche Mode, Lady Gaga, a nikada Wilco, Feist, Devendra Banhart, Neil Young, Jens Lekman, Portishead, Camera Obscura, Richard Hawley, Bill Callahan, Sonic Youth, My Morning Jacket, Battles, Belle and Sebastian, Teenage Fanclub, Calexico, Pavement, ili My Bloody Valentine? Zato što organizatori Exita smatraju da je američkim turistima Novi Sad mnogo daleko? Ili zato što ove potonje grupe ništa ne valjaju? Nisu komercijalne? Nikad nisu u blizini Srbije u julu? Kad ih već nema na Exitu, gde očekivati neke od bendova iz ove druge grupe a da to nije daleka Španija ili Danska? Od svih ovih pitanja, znam odgovor samo na ovo poslednje – na InMusic festivalu u Zagrebu!
Već petu godinu za redom InMusic festival kombinuje bendove za široke narodne mase i bendove za mase, dajući primer svima u regionu (uključujući i mađarski Sziget) kako se pravi line up za bukvalno sve ukuse, a ne samo za balavurdiju koja misli da je NME izmislio rok novinarstvo, a da je Pete Doherty „glasnogovornik" jedne generacije. Ni ova, 2010. godina nije bila izuzetak. Program za široke narodne mase su činili Billy Idol, Alice in Chains, Morcheeba (sa ili bez „s" ispred njihovog imena), Massive Attack, Martina Topley Bird, Pendulum, Audio Bullys, dok su boje bendova za mase branili Flaming Lips, Broken Social Scene, Caribou, !!! i LCD Soundsystem (eto, i ćorava koka ubode neko zrno).
Umesto poznate prakse „prevrni gajbu od biva i to nazovi binom" na InMusic festivalu postoji jedna glavna bina, jedna manja, i dve za elektronsku muziku. Više nego dovoljno. Prvog dana festivala, na toj manjoj bini negde oko 19h svirali su lokalni surf heroji Bambi Molesters. Njihov prepoznatljiv surf rock na tragu The Shadows, The Tornados ili Man or Astro-man, upotpunjen je dvojicom duvača (truba i saksofon) sa kojima Bambi neodoljivo podsećaju na Calexico. Ako ste slušali njihov odličan poslednji album As the Dark Wave Swells, onda vam je jasno o kakvom se zvuku radi. Nakon Bambija, selim se na glavnu binu na kojoj počinju LCD Soundsystem. Da budem iskren, ne ubrajam se u njihove velike fanove (volim tek 2-3 pesme sa svakog albuma), ali imam poštovanja prema Jamesu Murphyju (naročito posle saundtraka za film Greenberg) i jedva čekam da čujem najavljen zaokret u njegovoj karijeri. Da li zbog relativno lošeg zvuka u prvom delu koncerta (sve je bilo tiho) ili nečegf drugog, tek 7 ljudi na bini mi je često zvučalo kao da ih je dvoje-troje. Kada se zvuk malo popravio, pored „masnih" bitova začuli su se i ostali instrumenti (pre svega sramežljiva gitara i klavijature), no to i dalje nije bilo dovoljno za neki klik u mojoj glavi. Čak i pesmama koje inače volim („All I Want" npr) falila je neka „punoća". Što bi rekla Exitova publika na svom maternjem „Hats off, but not my cup of tea". Da odem sa Jaruna na osmehom na licu potrudili su se !!! (Chk Chk Chk). Njih sam gledao treći put to veče i svaki put su bili odlični, a sada možda bolji nego ikada. Sa novim bubnjarem, pevačem koji je dugu kosu „zamenio" kratkom i energičnom crnkinjom kao bek vokalom, održali su čas svima koji se pitaju da li je moguće spojiti new wave, disco, soul, elektroniku i (čak) post rok. Njih je takođe bilo sedmoro na bini, ali su često zvučali kao da ih je 17. Kruna večeri, numera „Hearts of Hearts" koja nikada više nije ličila na – nećete verovati - Velvet Underground. Bučno, energično, precizno i plesno.
Drugi dan festivala počeo je minimalnom svirkom „Trickyjeve" Martine Topley Bird. Ona je samo na klavijaturama, odsvirala dobar deo svoja 2 solo albuma, mada je akcenat bio na pesmama sa nove ploče koja izlazi za mesec dana. Lupovi, semplovi, Martinin soulful vokal i zalazak sunca bili su fino zagrevanje za detonacije koje su nam se spremale.
Ludilo je započelo kanadskim bendom Broken Social Scene. Četiri gitare, bas, bubanj, udaraljke, klavijature, truba, saksofon, hitovi poput „Shoreline", „KC Accidental", „Cause = Time", „World Sick", broj ljudi na bini koji varira između 6 i 9, nadahnuti Brendan Canning, Charles Spearin i Kevin Drew, tu je i superslatka Lisa Lobsinger „u ulozi" Feist, buka, energija, publika koja zna većinu tekstova...Žmarci su me prošli telom nekoliko puta, ne sećam se da sam toliko skakao na nekom certu još od Dinosaur Jr...Gotovo sat i po Broken Social Scene su davali odgovor na pitanje „kuda ide savremena gitarska muzika 2010. godine". Beše to prva od dve svirke te večeri koje su ušle u moju listu 10 najboljih koncerata koje sam ikad gledao. A koji je drugi? Upravo onaj zbog koga sam propustio nastup Caribou koji se odvijao u isto vreme. Pogađate, Flaming Lips.
Nikada nisam gledao Pink Floyd, Rolling Stones, U2, Madonnu ili Đuleta Van Goga, te mi je pojam „scenski spektakl" do te večeri bio stran. A onda je došao Wayne Coyne u providnom balonu, pravo sa bine do mojih ruku, praćen hiljadama žuto-narandžastih konfeta ispaljenih iz nekoliko topova, desetinama šarenih balona i bendom koji svira bučno-psihodeličnu „Fear". Zaista je teško rečima opisati atmosferu i ekstazu do koje su Flaming Lips doveli masu to veče na Jarunu. Kompletna bina je bila u narandžastoj boji - pojačala, lokalni „igrači", roudiji koji su punili topove konfetama i balone vazduhom, pa čak i stolica na kojoj je sedeo basista Michael Ivins. Set lista je bila sastavljena mahom od pesama sa poslednja 2 albuma, mada smo čuli i „She Don’t Use Jelly", „Yoshimi" (koju je pevao bukvalno ceo Jarun), „In the Morning of the Magicians"...Na žalost, nisu svirali nijednu sa Soft Bulletin, ali nema dileme da je set lista bila podređena vizuelnim čudesima. Wayne je pravi šoumen, bez obzira da li džinovskim gumenim šakama baca svetlo lasera na dve ogromne disko kugle ili „uči" publiku kako da oponaša zvuke životinja u „I can Be a Frog" ili peva na megafon iz koga kulja crveni dim, ili smara sa kritikovanjem Gerogea W. Busha. Magija je završena planetarnim hitom „Do You Realize", koju je takođe pevao gotovo svako prisutan u publici, i tokom koje su ponovo topovi proradili. Posle 100 minuta magija je morala da se završi, a ekstaza je blaga reč za osećanje koje je ispunjavalo većinu prisutnih. Čak je i poraz Srbije od Australije u fudbalu (koji se dešavao baš u vreme koncerta Flaming Lips) bio potpuno nevažna stvar. Kao što reče Aleksandar Dragaš u Jutarnjem listu „Kada su Flaming Lips zasvirali „Do You Realize" u tom trenutku definitivno nije bilo lepšeg mesta na kugli zemaljskoj".
Taman da su John i George ustali iz groba i zajedno sa dvojicom preživelih ponovo okupili „bube", teško da bi me zanimao njihov koncert posle ovakvog transcendentalnog iskustva, a kamoli vremešni trip hop Massive Attack. Kapa dole za njihovu doslednost i trud, ali posle Flaming Lips više ništa nije bilo važno, a ponajmanje neuspelo kloniranje vokala Liz Fraser od strane simpatične Martine Topley Bird.
Sve u svemu, bila su to dva divna dana na Jarunu i nekoliko koncerata koje ću pamtiti dok god moje srce kuca. Nije mi teško palo da odputujem sa ekipom entuzijasta iz Beograda u Zagreb, ali moram priznati da mi je žao što za ovakve stvari u našaoj zemlji niko nema sluha (para, vremena, novca, pameti, živaca...), a sudeći po novim festivalima koji kane postati tradicionalni (Brega, Seve, Billy Idol, Bajaga), teško da nam budućnost nosi nešto lepo. A tako bih voleo da grešim...
