Izvor: Politika, 17.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hladni ljudi u vrelom danu
Filmovi: „Obični ljudi”, „Niko ne zna o Persijskoj mački”, „Blistava zvezda”, „Uhvatiti Vudstok”, „Akvarijum” i „Ne osvrći se”
Od našeg specijalnog izveštača
Kan – Tri prepune projekcije u dvorani „Miramar”, mnogoljudni prijem na štandu FSC-a, više nego solidna reakcija publike i prve pozitivne kritike u najuglednijim američkim filmskim časopisima – u najkraćem je rezime nastupa srpsko-francuskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << filma „Obični ljudi” scenariste i reditelja Vladimira Perišića u paralelnom programu „Nedelja kritike” u Kanu.
Minimalističkom dramaturgijom i estetikom, bez uranjanja u dubine psihologizacije likova, stilski gotovo dokumentaristički, Perišić gradi univerzalnu priču o ratu i ljudima i o prirodi koja je indiferentna na ljudska (zlo)dela. Oni koji su od ovog i ovakvog ratnog filma očekivali puno krvi i akcije, teške ljudske drame i dileme, moralne lekcije i otvaranje pitanja krivice, ostali su kratkih rukava. Perišić, za debitanta iznenađujuće vešto i funkcionalno, svoju filmsku priču svodi na nekoliko sati u životu vojnika iz streljačkog voda, u jednom jedinom vrelom letnjem danu, koji na temperaturi od 38 stepeni, pod komandom svog starešine sukcesivno strelja na desetine neuniformisanih „neprijatelja-terorista” (dok im se na rukama nisu pojavili žuljevi). Komanda se sluša bez pogovora – hladno, vojnički tačno i precizno. Bez emocija. Ako ih vojnik i ima, nisu za javno pokazivanje, ni pred starešinom, ni pred kolegama iz stroja. U surovom svetu muških ratnih igara, mesta za pokazivanje slabosti tokom izvršavanja zadataka, nema i ne sme da bude. Jasno je to kroz postupno vojničko sazrevanje golobradog Džonija, tek pristiglog među već otupele vojnike, u uverljivo iskrenom tumačenju Relje Popovića.
Iako se priča iz Perišićevog filma može odnositi na bilo koji rat i na bilo koje profesionalne vojnike iz regularnih jedinica, jasno je da je inspiracija potekla iz jugoslovenskih ratnih iskustava. „Obični ljudi” je u tom smislu častan film, rediteljski osvešćen, sa uočljivim doprinosima glumaca i direktora fotografije Simona Bofisa...
Ugledni program „Izvestan pogled” otvorio je film „Niko ne zna o Persijskoj mački” starog znanca Bahmana Gobadija, iranskog Kurda sa zavidnim internacionalnim renomeom. I u novom filmu Gobadi se bavi jednom tabu-tema u iranskom društvu. Sada nudi iscrpnu hroniku iranske andergraund muzičke scene i omogućava gledaocima uzbudljiv susret sa autorima i izvođačima indi-roka, popa, hevi-metala, džeza, panka, repa. Da je kojim slučajem ovakva vrsta muzike u Iranu dozvoljena za javno izvođenje, da su njihovim autorima i izvođačima dostupni pasoši i vize, muzička scena sveta izgledala bi sasvim drugačije. Ovako, iranskim muzičarima ne preostaje ništa drugo do da se kriju po budžacima, sviraju za članove najuže porodice, pevaju sami sebi, sve dok ih vlasti ne uhvate, osude i pošalju u zatvor. U zatvoru je završila i koscenaristkinja ovog filma, Gobadijeva životna saputnica Roksana Saberi...
Od filmova u glavnom takmičarskom programu svakako valja izdvojiti i novi film Australijanke Džejn Kempion, koja se posle 16 godina od kada je za „Piano” osvojila „Zlatnu palmu”, vratila sada sa romantičnim filmom epohe „Blistava zvezda”. Reč je briljantno snimljenom delu, klasične režije, o istinitoj priči, tragičnoj ljubavi između između literate Džona Kitsa i Fani Braun. Film lep za gledanje, ali bez velikih potencijala za glavne nagrade.
Slično se može reći i za „Uhvatiti Vudstok”, novi film majstora Anga Lija, nastao prema memoarima pisca Eliota Tibera, zahvaljujući čijim je svojevremenim (i slučajnim) zaslugama, ovaj mitski trodnevni koncert održan krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ang Lijev film je uverljiva i maestralno režirana rekonstrukcija i samog događaja i epohe, veoma duhovit i koloritan, ali u svakom slučaju ne spada u njegova vrhunska dela.
Solidan utisak ostavio je i film „Akvarijum” Andree Arnold (debitovala svojevremeno sa „Crvenim putem”), prava studija o adolescenciji i društvu, pomalo iz ugla feminističke kritike, a na zvižduke je naišao francuski psihološki triler „Ne osvrći se” Marine De Van (glavni program van konkurencije), izvrsno snimljena ali dramaturški predozirana priča o podvojenoj ličnosti jedne žene. Na ovakav film se niko i ne bi osvrnuo da u njemu lik podvojene novelistkinje Žane, paralelno ne tumače dve blistave zvezde i vrsne glumice – Sofi Marso i Monika Beluči (jedna drugoj alter-ego). Da li možete da zamislite kakva je gužva bila za ovaj film? Za prikazivanje u Srbiji kupila ga je kuća „Frst prodakšen”.
-----------------------------------------------------------
Vladimir Perišić: Bez velikog dramskog loma
Film „Obični ljudi” u Kanu predstavlja velika ekipa srpskih i francuskih autora i producenata, ali je najdirektnija pažnja usmerena na scenaristu i reditelja Vladimira Perišića i glumca Relju Popovića. Iz razgovora sa Perišićem, za ovu priliku, izdvajamo sledeće...
Mnogi će ovaj film povezivati sa događajima u Jugoslaviji, Srbiji?
Svima jasno kažem – ovaj film nije istorijski. Bio sam radoznao da probam da shvatim, da se zapitam o poziciji pojedinca u ratnoj situaciji. Ratom u Jugoslaviji moraju da se bave istoričari, oni taj posao nisu još završili a ja nisam želeo da ga radim umesto njih. O našim ratovima je teško govoriti i objašnjavati ljudima jer su rane još uvek sveže, ima ih mnogo i teško je pronaći reči za priču o tome.
Inspiracija nije pronađena samo u novinskim člancima?
Ne, pripreme su bile mnogo dublje i sveobuhvatnije i uključivale su čitanje studija o ratovima i biografske knjige pilota koji je bacio bombu na Hirošimu. Da bi se postigla univerzalnost priče nisu dovoljni novinski članci, mada me je veoma zainteresovala i sudbina hrvatskog mladića koji je kao petnaestogodišnjak, na nagovor oca učestvovao u zločinima nad Srbima koje je predvodio Glavaš...
Minimalizam priče, vreo dan i vojnička hladnoća?
Nekoliko me je stvari interesovalo tokom pisanja ove priče. Prvo, mi projektujemo naša osećanja na prirodu, a neki klasični rediteljski prosede se uglavnom svodi na to da klima odgovara dramskom sadržaju scene. Međutim, ja sam hteo da ukažem na to da priroda može da bude indiferentna na ljude. Da bude lepa i čista dok ljudi jedni druge ubijaju. Drugo, kada pričamo o vremenu, trajanju i klimi, onda je važno reći da se glavni lik ne bi isto ponašao da, recimo, nije bilo toliko vruće u danu kada je pošao na zadatak, da je imao vremena više od minuta i dvadeset sekundi za razmišljanje pred donošenje odluke, čime bi se postigao veći dramski lom.
Glavni junak pred početak ubijanja kaže ne, ali bez efekta. Kada pred kraj filma ne kaže više vojnika, postiže se efekat, stvar se završava. Jedno „ne” ne znači ništa?
Kao i u životu, sve je odnos snaga. Mnogo je lakše reći ne kada to kažeš zajedno sa petoro ljudi koji te podržavaju. Snaga je u pluralizmu. Dobro ste primetili, ta dva ne su glavne tačke u naraciji ovog filma...
Dubravka Lakić
[objavljeno: 17/05/2009]
