Izvor: Politika, 29.Okt.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hajde da resetujemo uši
Želim da ljudi osete da su moja vrata širom otvorena, za Martina Skorsezea, Akira Kurosavu, Djuka Elingtona, Ravela i – Bjork! Ako sutra odeš u Muzej moderne umetnosti u Njujorku, čućeš moju muziku. Bio sam fan mnogih modernih umetnika, kao i Djuk Elington – kaže Džejson Moran, uoči nastupa na 26. Beogradskom džez festivalu
Džejson Moran je pijanista fascinantne tehnike, kompozitor visokog kreativnog dara i vođa trija The Bandwagon koji pred publikom uvek gore kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da im je poslednja svirka u životu. Na svojim projektima demonstrira otvorenost za zvučne eksperimente, uključujući upotrebu semplera, starih snimaka džez pevača i matematičkih modela. Inspiracije traži i u klasici, folkloru dalekih kultura i ruralnom bluzu, povezujući ih u matricu otvorenu izvan džez zajednice. Džejson Moran i The Bandwagon su zvezde poslednje večeri 26. Beogradskog džez festivala, 31. oktobra u Studentskom kulturnom centru, kojom prilikom će promovisati novi album „Ten”.
– Ovim ostvarenjem proslavljamo desetogodišnjicu rada sastava The Bandwagon. Snimili smo kompozicije koje sam pisao za filmove i balet, muziku inspirisanu Džimijem Hendriksom... To je klasična ploča našeg trija, nema drugih muzičara. Muzika je ponekad agresivnija, ponekad nežnija. Zvuči sveže i čisto, mislim da je to dosad naš najlepši album.
Sa kakvom motivacijom ulazite u studio?
– Želim da budem siguran da su moji albumi međusobno različiti. Snimao sam solo, u triju ili u većem formatu, uživo, pa bluz album „Same Mother” – to je kao da skakućeš po raznim teritorijama. I kada bi ljudi sada poslušali neki od ovih albuma suočili bi se sa realnostima gde sam u određenom trenutku bio kao muzičar.
Vaš bluz projekat je mnoge iznenadio...
– Ja sam iz Teksasa, odrastao sam sa bluzom. Džezeri misle da su bluzeri priglupi, a bluzeri – da džezeri nemaju dušu. U džez svetu bluz se smatra kao prljavi rođak, a ja sam hteo da kažem da je bluz otvoren kao džez. Dalje, u vreme rada na albumu je moja majka umirala, pa sam i ja prolazio kroz taj stvarni bluz. Konačno, bluz doživljavam i kulturološki: Bi Bi King i Madi Voters su odrasli na pamučnim poljima – to je zaista afričko-američka istorija. Ja bih voleo da muzika ostane povezana sa kulturom, da reflektuje stvari koje se danas dešavaju, što bluz uspešno radi. I ne bih voleo da se bluzom bavi samo Vinton Marsalis! Mnogi mogu da pričaju o bluzu, i da ga različito sviraju.
Kako biste opisali album „Artist in Residence”?
– Na tom albumu sam objavio nekoliko kompozicija napisanih u saradnji sa muzejima. Među njima je i numera u kojoj koristim koru, tradicionalni afrički instrument, koja je bila naručena od Jazz at Lincoln Center, povodom otvaranja nove zgrade. To je bila još jedna prilika da razmišljam o bluzu, znajući šta Vinton (direktor centra, op. a.) misli, pa sam hteo da pokažem svoju verziju bluza, razmišljajući iz aspekta robovlasničkog društva. Upotreba kore ostvarila veze sa Afrikom i robovima koji su stizali preko Atlantika.
Zanimaju vas i umetnici izvan muzike – režiseri Akiro Kurosava i Takeši Kitano, slikari Baskijat i Gustav Klimt...
– Ako sutra odeš u Muzej moderne umetnosti u Njujorku, čućeš moju muziku. Bio sam fan mnogih modernih umetnika, pa sam došao u Njujork i postao deo njihove zajednice. Kao i Djuk Elington – on je bio u vezi sa slikarima, koreografima, piscima. Ja bih voleo da budem deo tog kontinuuma. Mnoge stvari koje u poslednje vreme sviram inspirisane su razgovorima sa vizuelnim umetnicima.
Otkud interesovanje za japanski film?
– Kad sam završio koledž, gledao sam po 11-12 filmova nedeljno. Potom sam išao u Japan 1998. godine sa Kasandrom Vilson, pa sam po povratku počeo da istražujem japanske filmove. A onda sam video intervju sa Martinom Skorsezeom, koji je pričao o Kurosavi. Pa pogledam, a Kurosava ima i moderne, ali i istorijske filmove – divno je sagledati njegovu viziju istorije. Isto je i sa muzikom. Čuješ kako Kit Džeret priča o Ravelu – pa, ko je taj Ravel? Moram da ga poslušam! I tako završiš učeći... Želim da ljudi osete da su moja vrata širom otvorena, za Martina Skorsezea, Akira Kurosavu, Djuka Elingtona, Ravela i – Bjork!
Monk ostaje najveći uticaj. Nedavno ste osmislili performans koji evocira uspomene na njegov čuveni koncert u Taun Holu...
– Monk me je spasao. Dao mi je stil života – da poželim da budem džez muzičar i pijanista. Na tom performansu može da se stekne utisak kao da istorija ide napred-nazad. Pričam i o njegovom i o svom životu. A onda odjednom, ja više ne znam o čijem životu pričam! Kao da se utopilo jedno u drugo. Zaista se radi o izvesnoj dualnosti ili, bolje rečeno, singularnosti, jer ja sam samo jedna osoba. Monk je odgovoran za ono što jesam. I on sedi ovde danas! To je veoma lično. I svako ko vidi tu predstavu, znaće: Džejson zaista voli Telonijusa Monka!
Pisali ste i muziku za balet?
– To je Lines Ballet Company iz San Franciska. Ja sam originalno te numere izveo sam na klaviru kao hrpu improvizacija, a oni su mi rekli – ovo je savršeno, moraš da sviraš upravo tako! Tako sam morao da transkribujem te improvizacije, pa smo to odsvirali u triju. Ako sviraš za baletsku trupu, ti u stvari sviraš za te igrače, a oni dalje pričaju tvoju priču publici, muzika ide kroz njih. Divno je gledati pokrete u formi, muškarce i žene kako plešu zajedno i prave strukture, to je živa umetnost. Ona je pokretljiva, menja oblik i teksturu, tempo – i to je muzika!
Na koncertu upotrebljavate i trake sa snimljenim fragmentima starih pesama, čak puštate i prenos košarkaške utakmice u Litvaniji! Da li je to sve unapred planirano?
– Nekad samo pogledam šta je na disku i pomislim – o, mogli bi sad ovo da slušamo! Naime, kada odsviramo neko veliko parče muzike, šta uraditi posle toga? Hajde da resetujemo uši! Kao blok reklama. U SAD imaš tri bloka reklama u svakoj TV emisiji. To je užasno. Pa na to gledam i kao na neke lepše reklamne blokove. Hajde da poslušamo Bili Holidej – kakav divan zvuk za reklamni blok! To je veoma retka stvar da bend i publika slušaju istu stvar zajedno, umesto da bend svira, a publika sluša bend.
Posebno je zanimljivo kad preko tih traka svirate, kao u pesmi sa rečima „Life”, „Live”, „Time”...
– Napisao sam dugačku numeru koja ozvučava svetsku izložbu Quilts of Gee’s Bend iz Alabame. U pitanju su geometrijski, arhitekturalni vezovi žena-robova iz Džis benda (Alabama). Oblici koji se kreću, divne boje. A dok žene prave te kiltove, one pevaju. Pesma koju sam upotrebio zove se „You Ain’t Got But One Life To Live. You Better Take Your Time.”(Imaš samo jedan život. Iskoristi ga dobro.) A ja sam samo ostavio reči „Life”, „Live”, „Time” (život, živeti, vreme), aostali deo pesme sam isekao. To je veoma meditativno i zaista inspirativno za našu svirku.
Šta očekujete od novih gradova, novih sredina u kojima nastupate?
– Stalno tražim svežu reakciju publike. To nas tera da sviramo više i bolje. Tražimo gladnu publiku, publiku koja je spremna. Inspirišu me muzika, ljudi, hrana, ili jezik. Tako u Litvaniji, kad smo čuli taj čudni jezik, pomislio sam – o, imam dva sata u hotelu, hajde da brzo napišem pesmu, dok to ne zaboravim. Boraviti na novim mestima uvek provocira drugačije reakcije. Ako pijem neko novo pivo dok sviram, to će imati snažan efekat i na muziku.
Vojislav Pantić
objavljeno: 30.10.2010.
