Izvor: Politika, 06.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorka pilula u šećeru
Mjuzikl "Čikago" tumačićemo kao ozbiljan dramski tekst koji kroz muzičku formu izražava svoj protest prema devijacijama u društvu
"Dobrodošli. Dame i gospodo, uskoro ćete videti ubistvo, pohlepu, korupciju, nasilje, iskorišćavanje, preljubu i izdaju – sve te stvari koje su nam svima pri srcu"– prve su replike popularnog brodvejskog mjuzikla Boba Fosa "Čikago" čije probe su upravo počele u Pozorištu na Terazijama u Beogradu, u režiji Kokana Mladenovića. Premijera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se očekuje 14. i 15. oktobra 2006. godine uz veliku glumačku ekipu.
Mnogo meseci ranije aktiviran je ceo mehanizam saradnika koji su angažovani na projektu "Čikago", a primenjen je brodvejski sistem audicije za odabir glumaca.
Reditelj Kokan Mladenović koji je svoje prve predstave ostvario u Pozorištu na Terazijama, poznat je po predstavama "Alan Ford", "Mir", "Hamlet", "Revizor", "Per Gint" i mnogim drugim.
Želeli ste da ponovo radite Aristofanov "Mir", a dogodio Vam se "Čikago"...
– Pozorište na Terazijama je moja prva beogradska ljubav, gde sam uradio Aristofanov "Mir", praktično na početku karijere. "Čikago" Boba Fosa je možda bliži brehtovskom poimanju pozorišta nego klasičnom mjuziklu, onako kako smo mi navikli da ga tumačimo. U pitanju je jedna veoma mračna priča, ozbiljna društvena satira koja se tiče, uslovno rečeno, Čikaga dvadesetih godina. Već na samom početku ceremonijalmajstor nas uvodi u svet korupcije, preljube, kompromitovanog sudstva, potkupljive policije, estrade, skandala i kada to pogledate vidite da je to veoma slično Srbiji danas, gde je sve na prodaju, gde je sve ukaljano političkim primitivizmom i opštom estradizacijom društva. Naravno, to nije ono što ćemo potencirati tokom rada na predstavi, ali je meni jako izazovno da kroz jednu uslovno rečeno "laku formu" možemo da kažemo mnogo ozbiljnih stvari. Mi ćemo "Čikago" tumačiti kao ozbiljan dramski tekst, kao jednu izuzetnu društvenu satiru koja kroz muzičku formu izražava svoj protest prema svemu onome što je devijantno u društvu u kojem se nalazimo.
Naši glumci nisu navikli na takav sistem audicija. Mnogi su čak komentarisali da im je bilo jako mučno. Koji je Vaš stav?
– Dolaze, na sreću, vremena kada će celokupni sistem vrednosti morati da se prevrednuje, pa će tako nužno doći do promena u sistemu rada u teatrima i selekcioniranju aktera. Sistem audicija, pogotovu za jednu ovako zahtevnu formu koja traži glumce podjednako vične pevanju i plesu, kao i glumi, garantuje da će se na sceni naći samo najbolji, samo oni koji svojim kvalitetima garantuju visok standard predstave. Naš posao je posao u kojem minuli rad i medijska pažnja ne znače ništa bez stalnog usavršavanja i dokazivanja individualnih kvaliteta. Svi smo mi u poziciji da stalno budemo proveravani i tržišno iznova vrednovani.
Da li je mjuzikl "Čikago" nastavak Vašeg rediteljskog rukopisa, u kojem su predstave mesto susreta dva sveta, odnosno sudara života i pozorišta?
–U "Čikagu" postoji predstava u predstavi, kroz čije igranje Roksi Hart, koja naivno ulazi u taj svet šou-biznisa i svet zločina, saznaje gde to zapravo živi, saznaje da su pravila po kojima funkcioniše društvo daleko od istine, pravde i morala i da jednostavno ne postoji zločin koji mora da ima kaznu. Za sve postoji oslobađajuća presuda, pitanje je samo veštine i cene. Ne bih da vulgarizujem, ali mi u Srbiji imamo nekoliko monstruoznih procesa gde se ubice šepure po sudnicama, smeju u lice pravdi, izvrgavaju ruglu ono što bi trebalo da bude pravosudni sistem i slično. Srbija jeste jedna estradna scena prepuna lažnih junaka. To je, jednostavno, nakaradni mjuzikl koji mi živimo.
Pozorište je, po Vama, ogledalo svog vremena. Da li u tom smislu mjuzikl "Čikago" u pravo vreme stiže u Srbiju?
– "Čikago" nije ljupki mjuzikl iz dvadesetih godina koji se postavlja na scenu zbog dobrog pevanja ili spektakla. On je gorka pilula upakovana u šećernu vunu. To je nešto što se lepo gleda, ali i ostavlja mučan ukus u stomaku na kraju predstave.
Tvrdite da smo u poslednje vreme živeli kičersku pink stvarnost i da će nam biti potrebno puno vremena da podignemo tu lestvicu ukusa. Kako to objašnjavate?
– Čikago dvadesetih godina je grad u kojem caruje kriminal, u kojem su mafija, korumpirano sudstvo i mediji sumnjivog ukusa moćniji od onoga što bi trebalo da bude ozbiljna država. Srbija je upravo to. Naši sistemi vrednosti zasnivaju se na estradi, idoli naše dece su kriminalci, kod nas se jednom nedeljno desi neko mafijaško ubistvo; jednostavno, sistem vrednosti naših života trenutno je zasnovan na veoma niskim postulatima. Tu ne funkcionišu ni crkva, ni policija, ni sudstvo, ni politički sistem. Ukratko, taj brižljivo negovani primitivizam, skopčan sa pohlepom i lakim uspehom, odrazio se na svaki segment življenja. Čeka nas ogroman i ozbiljan proces oporavka, mada nisam siguran da to može da se dogodi do moje duboke starosti.
Volite smelo i hrabro pozorište, a mišljenja ste da je domaći teatar prilično dezorijentisan. Da li se nešto promenilo?
– Ne, zato što se nije promenila država. U državi koja je potpuno dezorijentisana u smislu napretka, budućnosti, transformacije u modernu evropsku državu iluzorno je očekivati da će upravo pozorište biti to koje ima jasan koncept u kom pravcu želi da ide. Pozorište je uvek ogledalo svog vremena, čak i onda kada je to vreme nakaradno. Naša pozorišta su i dalje bolno dezorijentisana, u smislu njihovog cilja, zadatka, namene, repertoara tako da je naš pozorišni život jedno ružno svaštarenje.
Da li našim pozorištima nedostaju domaći dramski tekstovi?
– Mi, već dugi niz godina, nemamo "proizvođača" dramskih tekstova sa velikim autoritetom. Pozorištima je nužna "hrana" u vidu nove dramske literature. Naši, možda najveći, pisci pišu vrlo sporadično za pozorište, a potreba za novim tekstovima je ogromna i mi od srednje generacije pisaca, ako izuzmemo recimo Sinišu Kovačevića, Stevana Koprivicu i Nebojšu Romčevića, pa do ove najmlađe kao što su Biljana Srbljanović, Maja Pelević i drugi nadareni ljudi, imamo priličnu prazninu od gotovo dvadeset-trideset godina. Mislim da je to ozbiljan problem i naše dramske škole i pozorišta koji ne neguju dovoljno dramski tekst. Podsetimo se i Sterijinog pozorja, koje je u poslednje vreme usredsredilo svoj repertoar na svega nekoliko novih imena, a silne mlade pisce ili značajne pisce starije generacije ostavilo, tendenciozno, po strani.
Zamera Vam se da u pozorišnoj zahuktalosti ne umete da se zaustavite na vreme...
– To je moje osećanje pozorišta i sveta. Nekada je previše temperamentno, nekada previše radikalno, ali ne mogu da pravim predstave iz tuđe glave i onoga što je trenutno osećanje mode, tržišta ili da bi zadovoljilo prohteve pozorišnih klanova. Jednostavno – volim da moje predstave budu moje, dopadale se ili ne. Mislim da je bolje da se umetnik ne ogreši o sebe, makar se ponekad ogrešio o ono što su opšti zahtevi tržišta.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 06.07.2006.]
