Izvor: Blic, 25.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Feliksova galerija
Feliksova galerija
Feliks Pašić je napravio galeriju Joakimovih potomaka. Reč je o dobitnicima Nagrade 'Joakim Vujić' od Mije Aleksića do Egona Savina, od 1985. do 2005. Po porudžbini Teatra 'Joakim Vujić' i Muzeja pozorišne umetnosti, Feliks Pašić je prilegao na posao i opisao glumce, reditelje, dramatičare, upravnike, teatre i festivale.
Onako kako je Pašić shvatio zadatak, posao je bio velik. Zamislio je da napravi portrete kako to već portret zahteva, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da liči na portretisanog, da ima što više podataka, a da to ne bude leksikografska jedinica. Rečeno jezikom likovnih umetnosti, Pašić je za svoje modele birao razne tehnike - masne uljane boje za moćnog Ljubu Tadića, bogatstvo boja za akvarel svestrane Mire Stupice, grafiku za oštrinu i preciznost Mije Aleksića, temperu za temperamentnu Svetlanu Bojković i životnu Miru Banjac, a klesano drvo za majku svih majki Ljiljanu Krstić, mramor za našu pozorišnu karijatidu Miru Trailović...
Feliks je vešto upleo tu i tamo neku karakterističnu anegdotu i gotovo uvek, kao ukras, dobar citat onih koji su o Joakimovim potomcima pisali. Kao vrsni publicist dao je dobre naslove, kao što su 'Život potkazuje pisca' za Ljubomira Simovića, 'Sterijin savremenik' za Dejana Mijača, 'Čovek od sto petlji' za Acu Popovića, 'Smeh je ozbiljna stvar' za Dane komedije u Jagodini itd. itd.
Izbor fotografija takođe nije zbirka nekih zvaničnih portreta, već su slavodobitnici u nekoj zanimljivoj životnoj situaciji i u dobrom društvu.
Ova publikacija biće dobar izvor za buduće teatrologe a, bogami, i za pisce enciklopedijskih jedinica, koji budu smatrali da one ne moraju biti konvencionalne, a samim tim ni dosadne.
Feliksa preporučujem žiriju za nekog budućeg Joakimovog potomka, ne samo zbog ove knjige već i zbog raznih njegovih zasluga za naše savremeno pozorište.
Kulturtregeri
Ništa, zapravo, ne može da se zameri tezi, na koju se neštedimice pozivaju političari, da su pravi ambasadori naše zemlje u stvari kulturni poslenici. Ništa, sem činjenice da ovde ne postoji nikakav projekt kulturne politike.
Pozivajući se na populistički kredo i pretpostavljene potrebe publike, društvena klima manje ili više simpatizerski naklonjena primitivizmu koji produkuju mediji, pravi od Srbije evropsko 'ostrvo egzotike'. Batrganje u metežu tranzicionog haosa u kojem su pogubljeni svi kriterijumi vrednosti i opšte besparice, koja u ponudu uvodi mlade žene raspoložene da se razmenjuju za kaput, vikend na moru ili sponzorsku apanažu, sublimirano je u novokomponovanoj pesmi 'Seksi biznismen', inače nedavno proglašenoj za najpopularniju pesmu godine.
I dok mediji permanentno narodu šalju poruku da je zaostao, glup i primitivan, i što je još luđe, da takav treba i da ostane, strane banke koje ovde niču kao pečurke posle kiše, u međusobnom ratu za našu pažnju i raspoloživa sredstva, gledaju da nam se umile posežući za vladajućom sponzorskom logikom. Jer nema tog izbora za mis koječega, revije donjeg rublja ili estradnog hepeninga, za koje njihovi organizatori neće dobiti finansijsku podršku neke od stranih banaka.
Otuda, profesori Univerziteta sede kod kuće jer nema ko da finansira njihova studijska putovanja, ljudi zalažu porodični nakit ili stanove da bi objavili knjigu ili organizovali izložbu, a u svet odlazi slika o našoj kulturnoj sceni kao o divljačnoj, jeftinoj i beznačajnoj. Tako se u sprezi populističkih medija i bukvalno shvaćene logike kapitala, kao pravi kulturtregeri, paradoksalno, pojavljuju strane banke. Toga bi, između ostalog, trebalo da budu svesni naši političari, ukoliko žele da slika o Srbiji bude promenjena.
